КАД ЈЕ НОВИНА БИЛА НОВИНА (12): ВАШКЕ НА ВИСОКИМ ПОТПЕТИЦАМА

  31 Oktobar 2017

Белешке, козерије, осврти су посебни новинарски жанрови који из ауторског угла указују на појаве које нарушавају вредности које је нека заједница прихватила или их покушава достићи. Стил аутора је често пресудан, не ретко са дозом хумора, ироније и сатире указује, разобличава, износи на светлост дана и пред очи јавности кулоарскa, паланачка и махалска шушорења. Циљ јe указати,, опоменути, променити. Хићаје су биле претеча. На страницама „Полимља“ бивало их је увек. Да ли су навике промењене или се могу „читати“ и данас?

Некако таман кад почеше излазити прве новине 1932. пријепољски трговци почеше се отимати ко ће купити више јарећих кожа које су тада новопечени фабриканти тражили за израду најфиније коже за обућу. Цена кожа била и до 30 динара, а живо јаре се на пијаци продавало за 25 динара. Неки градски трговци „приредили праву хајку за наобевештене сељаке из удаљених села“ и покуповали јарад за 15 до 25 динара. Трговци овако разговарају:“ Па ти узео цело јаре за 20, а мени за кожу тражиш 30 динара. Зар ти није доста да ти месо остане џабе“? Одговор:“Шта ће ми само месо? Треба поред меса пиринач за ђувеч, па за леб, па салату, па и за мало ракијице. То све морам на кожи зарадити“. На сваком кораку продавци нуде младу јаретину за 10 динара по килограму. Овакву пљачку би требало да власти забране или да се овим опорезује радња на брзину и вештину“.

Двадесет година касније, у „Полимљу“ мноштво белешки о појавама, наравима и навикама. Р. Бећирбашић потписује једну. „Питање личне хигјене у нашем крају је веома тешко. Чести су случајеви да деца долазе у школу неочешљана, вашљива, неопраног веша, шугава, неошишана и неокупана. Све је то одраз не само сиромаштва већ и укорењених навика и сујеверја. Многи родитељи то и овако схватају:“Жив човек мора да има вашке“ или „Греота је убити вашку“. Зато ће се у школама набавити лавори и чесмице са водом, сапун, маказе, чешљеви, машинице за шишање, пешкири и покретна купатила за колективно купање ученика“.                                                      

Живорад С.техничар из Чачка написао белешку и послао је „Полимљу“: „Службено сам дошао у Пријепоље баш у време прекида саобраћаја. Свратио сам у угоститељски објекат како би сазнао вести о стању саобраћаја у земљи. За другим столом су седели Каћо и Бећир Ч.иначе службеник. Једном је Бећир, док смо слушали вести, окренуо скалу на другу станицу али сам га лепо замолио да опет нађе Београд, пошто је било више нас путника у објекту. Он је то учинио али је после неколико минута, баш кад су емитоване вести о времену, устао и опет променио станицу. Кад сам рекао да није лепо то што ради, дрско је одговорио: „Шта се мене тиче што је лоше време.Ја имам дрва, дошао сам да слушам музику, а не вести и време“. После сам седео и читао новине. Неко је из поменуте групе бацио чашу о под, а изнад наших глава је пролетела тацна од кафе. Дознао сам после да је то лумповао Ћамил Л. и кад сам питао шта се ово догађа, он је одговорио: Револуција! Поступак ових другова нити је хуман, нити је пристојан у овом локалу у коме се и не точи алкохолно пиће“.

Крајем педесетих у „Полимљу“ беше популарна рубрика „Људи и појаве“. („Заједница улаже много у школовање новог и дошколовавање постојећег кадра. Међутим, у неким задругама, предузећима и установама запоставља се улога стручњака а негде се и малтретирају. Драстичан пример омаловажавања и примитивног гледања је ЗЗ у Аљиновићима у којој је запослено 5 службеника и један пољопривредни техничар. Управни одбор је дошао до закључка да број запослених треба смањити, па је констатовано да је вишак, замислите, једини пољопривредни стручњак. Дат му је отказ јер је констатовано да је „пољопривреда нужно зло за коју задруга није заинтересована, па према томе пољопривредни стручњак није ни потребан“. Потписници белешке сматрају да су се неки „побојали да их вредни техничар не потисне са удобног места“.

БАЊСКА ГРОЗНИЦА

„Сваког дана, а посебно пијачног, видимо да власници своје коње везују тамо где се њима прохте. Досад их није нико на ово упозоравао и они то с правом чине. Тако један везује коња за двориште Дечјег обданишта и нико не опомиње“.

А шта је била „бањска грозница“?

„Лето једанпу долази у години , неко жели да се лечи, неко да се проводи, па онда није ни чудо што је то најактуелнија тема за пријепољске жене јер би све желеле да оду негде, а чуле да је лекарска комисија у Титовом Ужицу широкогруда. Све иду да добију бањско или климатско лечење. Али неке имају и други циљ: да о државном трошку прошетају по Ужицу, ондулирају се и намире трајном за годину дана. Врло смишљено једним метком два зеца бију“. Али, ево и другачијег погледа:“Завод за социјално осигурање одбија од бањског климатског лечења у Каштел Стари које је некој особи препоручила лекарска комисија из Титовог Ужица јер сматра да таквим особама није потребно такво лечење јер се могу сунчати и на Лиму. Иначе у овом одбору нема ни једног лекара. Али зато је жени директора Завода и службеници одобрено путовање на Златибор иако је њена кућа само пола сата удаљена од Јадовника“.

И друг Ахмо Шеховић, једно време и уредник „Полимља“ писао: „Поред хотела Полимље се зауставио један Немац са лимузином и док је монтирао гуму скупило се 23 деце и одраслих који су бленули шта он ради. Рекоше да је то за њих „сензација“. Нећу да говорим колико то некултурно делује и какво ће мишљење о нама понети ти странци. Зар не испада у њиховим очима да никад нисмо видели културна човека, лимузину, термос флашу, кајак чамац? Ко год има трун свести и поноса неће се четити око ових странаца који као туристи пролазе кроз наш град. Њих не треба исмевати или малтретирати, нити својим држањем чинити оно што би их уверило да их гледамо као нешто боље, више или лепше од нас“.

Дочекасмо шездесете. Козерије биле веома популарне, а то би, према Французима, била кратка духовита прича написана за забаву читалаца, али ретко само то. Једну потписао Вуле Б. „Волим животиње. Наука, белетристика и живот су ме научили да их потпуно схватам. Волим и псе. Ту љубав ми је усадио учитељ који је говорио да је пас „најбољи човеков пријатељ“. Али и таква животиња може да се замрзи. Од првог мрака до ране зоре слушам псећу музику. Пси ме прогоне и у сну. И не љутим се ја много због себе, већ због бабе и деде који стражаре код кокоши. Мој деда чува безгранично вредан примерак јаја које је отео из уста пса. Спасите нас, општински оци. У вашим рукама је закон и власт. Ја нисам да се пси убијају, само нека неко ограничи њихову слободу“.

А вашљивост?! Март је био месец борбе против тифуса пегавца и вашљивости тог „индикатора личне хигјене у културном свету“. У санитарном регистру ови крајеви су обележени и с краја шездесетих, као епидемиолошки. „ Бруку једну помињемо. У овом хаосу противуречном и модерном, вашке се коте у најлон вешу и шетају на високим потпетицама. Рађа их сиромаштво али сада не више само материјално. Множе се где мањка елементарна култура. Није чудо да вашке миле у невидбог селендри где је магла пањ извалила. Но, оне сербес корзирају по рубљу ученика градских школа, а од превелике заузетости нико као да нема времена да им „иш“ викне“. Културне народе нико није требао кампањски „запрашивати“ прашком већ су се сами постарали стварањем културних хигјенских навика“

АУТОБУС

Написала сам ту белешку 1993.године под називом “Аутобус“.

Постоје људи, ствари и појаве крај којих пролазимо али врло ретко запажамо промене. Кажу да је за запажање потребна дистанца. А како се ми обично трудимо да будемо што више међу људима, да будемо део појава, окружени стварима, запажање престаје да има објективну и благовремену димензију. Да би сте запазили људи, ствари и појаве, а писали о њима, потребно је да будете не изнад њих, нити испод њих, већ једноставно да не будете у њима. Овај увод је требао да бих причала о аутобусу кога једва ко и да запажа, а још је мање оних који га се сећају у сасвим другом издању. Ни ја се не сећам кад је тај „Луна парк“ био у Пријепољу али је био, прошао а леп аутобус остао паркиран поред лимских топола, близу висећег моста. У аутобусу били „флипери“, „стони фудбал“, „џубокс“. И тако аутобус стајкао месецима који пређоше у годину. Стајао док неко није разбио једно стакло на прозору. Увек има неко ко почне. После је лако сломити остала стакла. Све док се неко није одважио да одвали врата и уђе и неред направи. Испретура реквизите, фудбалерима откину ноге, разби флипере. А онда је текло много брже. Прво су нестали шарени, кич украси који су имали једино забавну функцију и који су у луна парку увесељавали децу. Онда је нестајало све остало. Седишта из аутобуса, волан, мењач, командна табла, фарови, под, кров, мотор. На крају је остао лимени костур. Али ни тада људским термитима није било доста. Почели су да „глођу“ лим. Да одваљују. Тако је растакање једног паркираног аутобуса трајало годинама. Људи, зар, схватили да је ничији. А ако је нешто ничије, онда стида, обзира, разумевања, сентименталности-нема. Има само глади за поседовањем делића нечега што никоме не припада, па га је лако отуђити. А кад много њих глође у исто време, престаје осећај личне одговорност, а почиње осећај колективне моћи. „Све с људима“, што би рекао народ. И то што је остало од тог аутобуса је једна застрашујућа метафора друштва у коме сам одрасла и које се до те мере извитоперило да се чини као да се живот одвија кроз остваривање неке перверзне утопије. Гледајући аутобус од кога је остао само тужни скелет, сетила сам се руске авангарде и Тетљиновог конструктивистичког споменика „Трећој интернационали“ саграђеног 1920.године као остварење идеје о корисности уметности. Тај споменик је за историју једна од најболнијих утопија.Никоме важан, заборављен, очерупан, го, костур аутобуса из луна партка могао би представљати споменик једном друштву, потресну слику једног менталитета и проституисања једне идеје која је попљувана онда кад је стигла међу људе. А Достојевски у „Злим дусима“ вели:“ Ви не можете замислити какав бол и срџба вас обузимају кад велику идеју коју одавно и високо поштујете, дохвате невешти људи и извуку је на улицу, пред глупане као што су и сами. Наједном је нађете на тржишту старежи, у прљавштини, неопако намештену, без пропорција и хармоније-као играчку код неразумне деце. И ви не можете више да је препознате.“. Време кризе је друштвено болесно време. Политички-то је издаја. Морално-то је распад вредности. Правно-то је најгрубље кршење постојећих друштвених норми. Историјски.то је враћање на преживеле друштвене односе. Фолософски-то је нижи облик бивствовања. Када влада, неред на најгрубљи начин показује одсуство духа. Егзипери, писац лектире „Мали принц“ :“Није ми стало да сазнам да ли су биле искрене или не речи политичара које су можда посејале клицу у теби. Ако су се оне у теби укорениле, значи да су одговарале твојим потребама.

И тако гледам оглођани костур аутобуса, коју су перверни глодари претворили у олупину и размишљам како је то непревазиђена метафора. Уместо пуног аутобуса, макар и ником потребних реквизита које не нуде суштински већ само лажни сјај забаве, добили смо празну, сабласну пустош коју су иза себе оставили исти људи који су се добро забављали у том луна парку, са тим реквизитима. А онда, кад их више нису могли користити, они су то растурили, уништили и до непрепознавања довели. То је суштина преваре?

Тако завршавам причу о аутобусу. Причу о одговорности појединца која се лако губи у колективном јер тако свако стиче право на поседоваење по угледу на друге, на понашање по угледу на друге, на такмичење по угледу на друге, на вредности по угледу на друге. „Све с љуима“, каже народ или „Где сви, ту и ја“. Зато сам пртичу о аутобусу почела са причом о дистанци.

Индира Хаџагић

Indira Hadžagić

Novinar nedeljnog lista "Polimlje".

Marketing

Baner oglasavanje

Vesti dana

Tag Cloud

MiniCalendar

Novembar 2017
NPUSČPS
1234
567891011
12131415161718
19202122232425
2627282930

Kursna lista

 

Broj poseta sajta

1777942
Danas
Juče
Ove sedmice
Ovog meseca
Prošlog meseca
Ukupno
584
1031
7864
22182
70371
1777942

Vaš IP: 54.198.221.13
2017-11-19 13:18