Na kraju zlatnog oktobra: KONJIC - SMOKVA U DŽUMHURA AVLIJI

  30 Oktobar 2017

Hodoljubih zbog Zulfikara Zuka Džumhura u čaršiju kojoj zbog njega takvog kakav beše, a beše jedinstven, nikad niko neće pisati nekrolog

I ime kazuje mnogo o gradu, a ovo je u deminutivu, u tepanju, znači od milja. I pesma kaže:“Moj konjicu, laki lagani“. Legenda veli da je i nastao tako što je konj baš tu doveo majku i sina, stao kraj bistre vode i kopitama udario. Ovog zlatnog, toplog oktobra zaputismo se u tu saglan čaršiju, zbog čuvenja i zbog davnašnje želje da obiđemo mezar Zulfikara Zuka Džumhura jednog od ličnosti koja je nemerljiv trag ostavila, a koja je rođena i po želji sahranjena u svom Konjicu. Ima tu i lična priča koja je zbog Zuka, što mi ga citira, prerasla u ljubav i obeležila moj života. Imala sam sreće da te 1987.godine, samo dve godine pre njegove smrti, upoznam Zulfikara u Prijepolju dok je sedeo sa suprugom Vezirom i zborio o svom persijskom „arijevskom“ poreklu „tankim“ sagovornicima koji su se uvek „četili“ oko njega ne bi li šta od njegova kazivanja na njih palo. I prvo učinismo to hodočašće. Nađosmo mezar velikog umetnika, pisca, slikara, karikaturiste, neponovljivog crtača, putopisca, pisca, scenariste. Šta više treba reći o čoveku koji je svoje televizijske reportaže, nikad prevaziđene, nazvao „Hodoljublja“. Boje se razlile svuda, od zlatne do vatrene. S mezara vidi se čaršija. I jablanovi. Kao da čujem kako veli:„Jablanovi su jedina lijepa zaostala rekvizita s pozornice na kojoj je zauvijek pala zavjesa“. Divna jesen koja grli Neretvu, ždrebicu, što bistra i zelena teče ispod jednog od najlepših mostova. Po tom mostu svagda spominju Konjic koji je stara varoš, no ipak neznatna sve do 17.veka kada umesto po koje kuće, niče 600 kuća. A most sa šest lukova, u jutro beo, u suton sav zlatan. Zuko je napisao:“Bio je to najljepši ukras moga rodnog grada uz koji sam imao sreću provesti dio svog djetinjstva. Divan kameni most sagrađen je u doba Osmanlija dobrotom Haseći Ali-age, prije više od tri vijeka. Nije šala 3 vijeka, 3 stoljeća, trista godina. Eh, koliko li je to mjeseci, dana, sati, ljudskih života“. I sav taj grad kreće se oko mosta. Kraj njega i u izvanrednom zdanju tradicionalne kuće sa doksatom, smešten je Zavičajni muzej. Od mladog kustosa Muhameda Krnjica doznajemo o istoriji, o poslednjem bogumilu koji je tu živeo i umro 1970.godine, akademskom slikaru Lazaru Drljači koji za života nikom slike ne pokaza, a školovao se u Parizu i družio sa Modiljanijem. Muzejska postavka priča o životui čaršije, o mostu, o dućanima i zanatima. Po jednom je Konjic čuven u svetu od davnina. To je rezbarenje drveta. Ime Ismaila Mulića dominira jer je od 1929.godine do svojih poznih godina uneo mnoge inovacija, zanat uzdigao do prave umetnosti. Radionicu i muzej i danas vode njegovi potomci. Druga čuvena porodica koja se proslavila drvorezbarstvom je Nikšić, a zbirka ove radionice je proglašena nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine.

Ih Konjic 2

I tako, priča po priča i mladi kustos otključa nam vrata kuće u kojoj se tu, preko puta sadašnjeg Muzeja, sa pogledom na most i Neretvu, rodio Zulfikar Džumhur.

Kroz izrezbarena vrata, kakve su imale sve muslimanske kuće u čaršijama, uđosmo u pravu avliju, svu od belutaka. Ispod niskih pendžera u prizemlju ruže još cvetaju, bele i žute. Gore, uz basamake, sećija kraj prozora, u drugoj sobi sva u finoj rezbariji drvena musandera. Tu je nekoliko stotina Zukovih karikatura, onih po kojima je bio čuven u svetu i nešto rukopisa. Ne dodirnuh jer stoji zaključano. Snimaju se tu često kadrovi za razne potrebe. Mislim šta bi on, Zuko, rekao :”Sokacima se sada odvija dosadan nijemi film u sto hiljada činova pun pospanih statista koji čekaju hepiend”. Avliju sunce obasjalo, a ispod smokve klupa. Pojesti smokvu što je upila kasno sunce oktobarske jeseni i napunila se slatkim sokom što se cedi i lepi za usne koje postaju meke za poljubac.

Ih Konjic 3

I nadiru sve one priče Džumhurove. Ta “džumhurovština” što je mogla nastati samo tu. “Nekrolog jednoj čaršiji” napisao je 1958.godine, a predgovor, jedan jedini koji je ikad napisao za neku knjigu, napisao je Ivo Andrić. Iako je otišao rano iz Konjica i živeo u Beogradu gde mu je otac kao visoki islamski službenik upućen, Zuko je uvek mislio o toj čaršiji i o njoj sličnim (“U crtačku bilježnicu ne može ni stati bezbroj varijacija mahalskog urbanizma, razapetog od Bosanskog Broda do Bagdada”). Mogao je to tvrditi on, što pisa u “Pismima iz Azije” obilazeći najveća i najlepša mesta, mostove i spomenike pesnika, čaršije i mahale:”Možda lutajući svetom i ostanemo verni mnogim zabludama koje je rodilo naše srce, ali se svakog dana i s tugom rastajemo od jedne po jedne slike koju je stvarala naša mašta”.

Ali ovog oktobarskog dana što je zlato prosuo svuda, koga sunce grli onom toplinom što izaziva ne vrelinu, već milinu, Konjic je usplahiren od onih što bi da ga vide, da ga fotografišu jer je sav taman za razglednicu. Sav je od ten eke miline i sazdan. I od pesme, one kakva nastaje u takvom ambijentu, gde je voda više od vode, gde je đugum više od đuguma, gde su zerzevati na sofri više od zerzevata. Valja znati odmeriti. A Zuko Džumhur bi kazivao onima što bi ga zapitkivali:” Ja sam veliki protivnik teškog rada. Niko ne bi trebao da radi teško. Pravedno društvo ljudima treba olakšati rad, pa će im automatski olakšati i život. Rad bi trebao da je lagan, lijep, pun zadovoljstva i bez briga. Samo jedan lijek postoji i pali protiv teškog rada. Lijek je bijeg. Ja cijeli život bježim, u putovanja, u putopise, u slikarstvo i čitanje. Ja sam ti čuveni bježač. Bježim i slavim bijeg i bježanje. Možda se iza svega krije ovo: imati vremena za čitanje. Eto ključne karakteristike lijepog i dobrog života. Jer imati vremena za čitanje istovremeno znači imati vremena za sve, za sve drugo što čovjeka interesuje. Ta blagodet, da imaš vremena, to je najljepša stvar u priči o lijepom i ugodnom životu. Ako ne očekuješ puno od života, dobićeš sve što ti treba, pa i preko toga”. Držim se toga.

Ih konjic 4

I dan oktobarski brzo odmiče, senke sve duže postaju. Sedimo na kahvi gledajući kako se most sav posut zlatom poslednjih zračaka sunca, ogleda u Neretvi i postaje taman. Smešim se jer znam da bi Zuko rekao:”Neko se nekog uplaši i dan pobjegne na dno rijeke”. Čekam li ja to onaj mesec iz Zukove priče?! Onaj što je “riđ i izgladneo kao Nasrudin hodžino magare, što pobrsti sve zelene zvijezde i cijele noći lunja povrh bijelih munara kao iznad ogromnih zašiljenih olovaka kojima su davno pomrli anđeli ispisivali po nebu grijehove trećerazrednih smrtnika”.

Ih Konjic 5

Dan odlazi. Valja na put. U ruci mi “Pisma iz Azije”. Na stranici, Zukovim čudesnim rukopisom ispisani stihovi jednog od najvećih pesnika Omera Hajjama:” Dobrih prijatrelja danas je manjina, u druženju s ljudima dobra je daljina. O, srce, ti nećeš veo s tajne sveta dići, ti nešeš saznanja mudrih glava prevazići…ali ima dva dana što me nikad ne brinu:dan što jošte ne stiže i dan koji već minu”.

Indira Hadžagić

Indira Hadžagić

Novinar nedeljnog lista "Polimlje".

Marketing

Baner oglasavanje

Vesti dana

Tag Cloud

MiniCalendar

Novembar 2017
NPUSČPS
1234
567891011
12131415161718
19202122232425
2627282930

Kursna lista

 

Broj poseta sajta

1777943
Danas
Juče
Ove sedmice
Ovog meseca
Prošlog meseca
Ukupno
585
1031
7865
22183
70371
1777943

Vaš IP: 54.198.221.13
2017-11-19 13:18