ГОСТ „ПОЛИМЉА“: РИФАТ ИЗ ОБОРАЦА У „КУЋИ ЗА МАШТАЊЕ“!

  10 Oktobar 2017

 

Рифат Рондић, из Ивања, засеок Оброци, је, однедавно пензионисани дипломата. Последње дипломатско ангажовање било му је у Абуџи у Нигерији где је био амбасадор Србије. Пре тога у различитим дипломатским звањима био је у амбасадама у Бугарској, Јапану, Кини и Нигерији...

Пријепоље је, можемо слободно рећи, својеврстан пример мале средине која је готово у свим генерацијама дипломата у новијој историји Југославије, касније СР Југославије и сада Србије, имало своје „представнике“.

-У дипломатији нема локал-патриотизма, мада је и нама својствено да на посебан начин чувамо своја места рођења, школовања, одрастања. Тако је и моје Пријепоље било увек са мном, или, боље је рећи ја сам увек био са мојим Пријепољем, било куда да сам службовао, почиње своју амбасадорску причу Рифат Рондић.

Порастао је у Ивању и седам разреда основне школе завршио у ивањској школи, осми разред у Пријепољу. После завршене Гимназије у Пријепољу, завршио је Економски факултет у Сарајеву и кратко време, мање од годину дана, провео као приправник Општинске управе у свом граду. Затим је дошло служење војног рока а после неколико месеци прелази у Сарајево где је променио неколико послова.

-Посао у Привредној банци Сарајево сам добио преко конкурса и, пошто је то била изузетно јака и важна банка, једна од најјачих у тадашњој СФРЈ, она је у мени пробудила све предиспозиције касније дипломатске службе. Ја сам, наиме, добио посао у Сектору за међународно кредитирање што је, обзиром на снагу банке, аутоматски значило свакодневно сусретање са међународним економским пословима, уговорима, финансијским аранжманима, Светском банком, тако да сам стицао и неопходну рутину кој ми је касније изузетно помогла.

Иако је посао у Привредној банци био динамичан и у потпуности испуњавао очекивања младог економисте, Рифат је желео више:

-Пошаљем пријаву на конкурс Савезног секретаријата за иностране послове који је тражио младе, школоване и амбициозне људе у стални радни однос. Ускоро добијем позив за тестирање и изненадим се колико је било сложено, неколико писаних задатака на различите теме, психо-тестови, компликована провера знања страних језика, до вишеструких интервјуа пред комисијама које су чинили све сами ауторитети у својим областима. Уз руски, који ми је био први страни језик од основне школе до факултета, чим сам прешао у Сарајево почео сам интензивно да учим енглески језик. Све ми се то вратило на пословима у банци а посебно на том тестирању.

Првих неколико година Рифат је провео у сектору „Аналитике“ у тадашњем ССИП и тек после три године почео је да размишља о могућности да се негде „отисне“ у дипломатску службу.

Добио сам Бугарску, као „компромис“: није било ни како ја хоћу ни како је хтео неко ко ме предлагао за Техеран.

-То јесте први корак али он ништа не значи јер ту жељу имају и готово сви други запослени у Секретаријату и небројени амбиоциозни људи из политичког „естаблишмента“. Кад је дошло време да се и о томе разговара, питали су ме хоћу ли да службујем у Амбасади у Техерану. Ја сам кратко рекао да нећу и да би ми више одговарала нека земља са енглеског говорног подручја. Добио сам Бугарску, као „компромис“: није било ни како ја хоћу ни како је хтео неко ко ме предлагао за Техеран. У Бугарску сам отишао 1980. године, две године по добијању посла у ССИП-у. Био сам други секретар за економске послове. Касније се појавило упражњено место секретара за штампу и културу па су ми придодали и тај сектор. Амбасадор је био човек из наших крајева Данило Пурић, некадашњи директор „Политике“, изванредан дипломата.

mmm4 2

Рифат је, по неписаном дипломатском правилу, после четири године у Бугарској провео једно време у „бази“ – у Управи за привредне односе ССИП која је била главна за економске односе. То је период кад се ушло у велике међународне кредите, почетак периода губљења престижа и депрецијација позиције Југославије у свету и Рондић је ту, како каже, за три године једно три велика ормара папира „напунио и протурио кроз руке“.

-То је била изванредна прилика да се упознам са функционисањем светских финансија. Шта је улога ММФ, шта ради Светска банка, комерцијалне банке којих је тада у окружењу било на хиљаде, шта раде владе кредитори, Париски клуб, Лондонски клуб...То ми је попунило комплетну светску финансијску област. Знате, кад се уђе у сферу финансија, кад си кредитно слабашан ти си, заправо, занимљив за светске финансијске институције јер се преко њих лакше улази и у сферу политике и укупних односа.

-Е кад сам прошао тај период у Управи за економске односе почело се моје име спомињати за нову дипломатску активност. Опет се помиње Техеран, ја опет не би тамо ишао ако не морам, а онда се јавила Кенија као моја нова дипломатска дестинација. Готово сам се спаковао али се изненада отворило место превог секретара Амбасаде у Јапану. Ја сам тада био дорастао до функције првог секретара и нисам много размишљао. Јапан је био изазов који ме мало и плашио. Бојао сам се, искрено, те савремене светске економске силе, тог култа рада, реда и дисциплине, те прецизности и тачности до невероватног...У Јапан сам отишао 1986. и одрадио наредне четири године у прилично тешким условима. Мало нас је тада тамо било, а то је и иначе карактеристично да нема много запослених у амбасадама у односу на спектар очекиваних а посебно неочекиваних послова и дужности које се могу наметнути.

У јапанском Министарству иностраних послова постојала је Управа за источну Европу и Југославију. То „и“ је толико вредело да је често било еквивалент по придавању пажње целом источноевропском региону

Нас тројица-четворица дипломата смо радили буквално све послове које Амбасада може да ради. Амбасадор, министар-саветник и ја трећи, најмлађи по функцији и по годинама старости. Са јапанске стране је у том периоду био велики интерес према Југославији и источној Европи у целини. Ја сам организовао и слао на две три недеље у Југославију преко 70 јапанских новинарских екипа са престижних јапанских канала а материјале које су емитовали сам користио за промоцију региона па и Пријепоља у јавности. У јапанском Министарству иностраних послова постојала је Управа за источну Европу и Југославију. То „и“ је толико вредело да је често било еквивалент по придавању пажње целом источноевропском региону! У том периоду организовали смо неколико високих посета из Јапана нашој земљи. Тада је први и једини пут премијер Јапана посетио Југославију! Пратила га је државно-привредна делегација са преко стотину водећих јапанских бизнисмена. Тада је, подсећам, Јапан био друга економска сила на свету.

mmm44 1

Из Токија се враћа у земљу која почиње да се распарчава. Добре референце из Јапана су га задржеле у ССИП-у и његовј статус није ничим био умањен. –-Време ће показати да сам напредовао у дипломатској каријери, истина нешто касније, после промене власти у Србији. Девдедесетих су ми дали да водим неке регионалне пројекте који су тада били у зачетку и нису ни сенка данашњих, али ја сам то са задовољством прихватио. Видео сам перспективу регионализације а добио сам суседне земље које сам пратио кроз ту сферу. Касније ме пребацују у Дирекцију за Азију где сам повремено водио Кину али и друге азијске земље. Тој дирекцији припадају и Индија и Аустралија, велике земље и значајне за Србију, прича амбасадор.

Промена власти 2000-те године довела је до велике смене у дипломатском саставу па су шефови почели запиткују, с времена на време, какве су му амбиције, жеље, планови...Био је стрпљив јер је десет година провео у „централи“ и научио стрпљење у сваком погледу.

Илија Ђукић је био први синолог у старој Југославији, први је, наиме, завршио кинески језик! Била ми је част да службујем у Амбасади чији је он био шеф!

-Онда ми предложе Кину. Тамо је амбасадор био Илија Ђукић, дипломата са огромним искуством, био је чак нешто мало и министар иностраних послова у влади Милана Панића. Причао ми је да је то сазнао на аеродрому, рекао му је полицајац који је проверавао пасоше! Новине су већ биле објавиле да је он нови министар иностраних послова јер је претходни, Владислав Јовановић, напустио кабинет премијера Панића. Илија је био први синолог у старој Југославији, први је, наиме, завршио кинески језик! Био је велики познавалац не само кинеског језика већ и културе, историје, уметности, књижевности. Била ми је част да службујем у Амбасади чији је он био шеф! Кад је Илија дошао у ССИП на радни састанак, срели смо се. Ја сам, наравно, знао готово све о њему јер је био легенда дипломатије на нашим просторима, али ме изненадило да је и он знао прилично тога везаног за моју радну биографију. После два дана, вероватно је у међувремену проверио нека сазнања, срео ме и рекао, буквално овим речима „Слушај, морам да ти честитам кад си све ово издржао. Свака ти част, показао си да си врло, врло јак!“„Па...имам нешто мало мишића“, рекао сам му. Ђукић је био врло јасан: рекао је да га занимају искључиво професионалци из ССИП-а и да у Кину неће да води никога са стране. Тако је и било.

-Мени је одмах рекао да рачуна на мене и да се припремам за Кину. Најпре сам био министар-саветник а затим сам именован за заменика шефа амбасаде тада Србије и Црне Горе. У Пекингу сам био пет година и имао сам већ добро развијена познанства са кинеским дипломатама.

mmm44 4

Од 2006. Рондић је поново у Београду, у Министарству иностраних послова, како га је звао „кући за маштање“.

Кад су почели да ме помињу за Русију као заменика амбасадора, знао сам да од тога неће бити ништа, али ми је то био знак да су решили да ме пошаљу негде, на крају званичне дипломатске каријере.

-Док си у Београду машташ о некој земљи где би могао да будеш дипломата, не мора бити увек амбасадорска позиција, а кад добијеш прилику и поново се вратиш, онда машташ где би поново могао да се уђенеш“! Мој нови повратак протекао је тако што сам најпре добио Азију, неколико месеци чепркања по папирима у „централи“, а онда се отворио јак сектор у Министарству, Сектор за НАТО. Тада је било актуелно приближавање свих земаља региона НАТО, тада смо ми ушли у Програм „Партнерство за мир“. Ја сам се баш нарадио у том сектору јер је из дана у дан било све више посла. Та област ми је дала нову димензију јер је била непозната. Пропутовао сам по САД, западној Европи, земљама региона, суседним земљама...Био сам у Бриселу, у Монци где је војни центар НАТО...Кад су почели да ме помињу за Русију као заменика амбасадора, знао сам да од тога неће бити ништа, али ми је то био знак да су решили да ме пошаљу негде, на крају званичне дипломатске каријере. Конкурисао сам за неке послове у амбасадама у Скопљу и у Загребу, али како је време пролазило чинило ми се да од амбасадорске позиције неће бити ништа. И једног јутра ми рекоше: „Спремај се за Нигерију“! Акредитован сам у Нигерији и у Гани званично, али смо покривали целу западну Африку, све до Сенегала, петнаестак земаља.

И, поново, после четири године, назад у „централу“. Ту је две године радио у неколико одељења, односно сектора док није испунио законске услове за престанак радне каријере.

-Сад сам пензионер, живим мало у Београду, чешће навраћам у Пријепоље, скокнем до Беча да видим ћерку и њену породицу, да се поиграм са унучићима, да ме „изгазе“ и оставе модрице јер деде и за то служе.

Бити дипломата је на први поглед изазовно. Наш човек то доживљава као један од „лези лебу“ послова. ..Личи на „кућу за маштање“.

Бити дипломата је на први поглед изазовно. Наш човек то доживљава као један од „лези лебу“ послова. То је, каже Рондић, врло дискутабилно и, углавном, погрешно. Личи на „кућу за маштање“. Мењате места боравка, селите се у континуитету, у мом случају више од двадесет пута не рачунајући време студија, деца мењају школе и друштво што у том узрасту није баш пожељно. Поред свега у дипломатији сте увек над празним папиром који треба попунити самоиницијативно, са сврхом да вас разуме онај ко чита, доноси закључке и одлуке. То су, углавном, информације са циљем да позитивно доприносе развоју односа са државама у свету или да обезбеђује стабилизацију односа са групацијама земаља и међународним организацијама. Али, тај посао не спада у најпривлачније, мада је и далеко од оних непопуларних.

-Ја сам долазио у Пријепоље сво време дипломатске каријере. Не намећем се, немам тај проблем да ако ме не примете и не позову, мирно шетам Пријепољем кад дођем овде...као некада, свратим до познаника или пријатеља. А иначе, спреман сам да помогнем саветима, препорукама, формулацијама, комуникацијом...Ти регионални пројекти су сада у центру пажње и моје искуство на том плану могло би бити Пријепољу од помоћи. Спреман сам да помогнем мом крају више него што сам то стизао до сада, али ако будем укључен. Умем ја то све да радим, то је важно. А ако неко сумња, нека проба, ја сам спреман.

М.М.Мутабџија

Muharem Mutabdzija

Muharem Mutabdzija,

Glavni i odgovorni urednik nedeljnog lista "Polimlje".

Marketing

Baner oglasavanje

Vesti dana

Tag Cloud

MiniCalendar

Novembar 2017
NPUSČPS
1234
567891011
12131415161718
19202122232425
2627282930

Kursna lista

 

Broj poseta sajta

1777180
Danas
Juče
Ove sedmice
Ovog meseca
Prošlog meseca
Ukupno
853
1167
7102
21420
70371
1777180

Vaš IP: 54.198.134.32
2017-11-18 18:50