Na današnji dan: EH, SAMO DA NEMA TIH NOVINA!

  01 mart 2017

1.februara 1932.godine u Prijepolju je izašao “Sandžak”, prve novine na području koje je bilo šire i od samog Sandžaka. Pisane su za svega 17 odsto pismenih. Počela je priča o novinarstvu. 1.marta 1952. iz štampe je izašao prvi broj “Polimlja”. Malo je sredina koje se time mogu pohvaliti. Mnogo malo u nas vazda polupismenih i nesviklih na čitanje!

Malobrojni pismeni svoje znanje pretvarali su u prosvetiteljsku i emancipatorsku misiju. Bile su tridesete godine prošlog veka, a broj nepismenih u Srbiji kretao se preko 75 odsto. U Sandžaku je taj procenat podebljan za još desetak posto. Bilo je to područje koje je postalo sinonim za zaostalost. Šta su mogle značiti novine koje je Milivoje Žugić rešio da pokrene i finansira u atmosferi koja je bila potresna, u kraju sirotinjskom, u kraju koji je bio obeležen i kao područje endemskih bolesti, bez ikakve industrije, kraju u koji se retko svraćalo, bez puteva, nekomunikativnom, nabusitom, škrtom. Pa, novine su mogle biti i sve i ništa. Sve, za one koji su razumeli da je to “prozor” u svet. Opet, te iste novine mogle su biti i ništa, za one koji su se dobro osećali jedino u atmosferi neznanja, u atmosferi   čamotinje i zatvaranja koja je zgodna za mešetarenja, “lov u mutnom” raznih “društvanaca” koji su spremni da na svaki način brane svoje stečene pozicije, svoje lične interese. Njima je svaka promena pretnja, nepodnošljivo suočavanje sa beznačajnošću. Oni koji su shvatili da bi novine mogle da budu sve, upotrebljavali su sve načine dostojne čoveku s vizijom da viziju približe, da ukažu šta ne valja, da poprave, da upozore, da ustalasaju. da oslobode. Oni drugi, shvativši da bi novine mogle da budu opasnost, na svaki način su se trudili da obesmisle, da onemoguće, da zabašure, da ne dozvole da u “čađavu krčmu” uđe niko ko je drugačiji i ništa što oni ne mogu da podvedu pod svoj interes.

Te prve novine ovdašnje, koje su štampane 1.februara 1932. godine svoju dobru nameru istakle su na prvoj strani. Pisali su u tim novinama oni malobrojni profesori, malobrojni učitelji, malobrojni studenti, malobrojni činovnici. Pisali su o sandžačkim prilikama koje su gotovo u svim oblastima bile neprilike. Sirotinja je bila izmeštena iz vremena, zakapijana u vreme prošlo, naučena da se “čuva” šta priča i kako priča. Raštrkana sela, satima mučnog hoda udaljena od ono malo varošica, čuvala su svoja drevna obeležja, lišena smeha, radosti, uronjena u “predanja” koja su “podgrevala” tešku muku pukog preživljavanja.

Šta su novine, šta su reči, mogle promeniti? Koliko je reči trebalo da bi se razgrnula turobna misao koja se krila od reči, jer je svaka reč mogla da bude pogubna, da liši sigurnosti koju daje “pleme”, “zajednica”, “društvance”?

Novine su izlazile. U njima, život se slikao rečima koje su terale da se upravo o tom i takvom svakodnevnom životu razmisli, da se pred zabezeknute “slušaoce” novina rasprostre mogućnost izbora. Novine su se “slušale” jer su malobrojni čitali mnogobrojnim koji to nisu umeli. To slušanje otvaralo je mogućnost ali i potrebu da se komentariše ono što se čulo i razmeni mišljenje, a to je već nešto više od naviknute poslušnosti, od pukog klimanja glavama onima za koje se veruje da upravljaju životima i sudbinama i da niša ne biva do onog “sjaše Kurta da uzjaše Murta”, što će reći da “vlast” svakog pokvari jer “poštene” vlasti nema. Kako to da svako ko zajaše na državne jasle i oseti se kao “vlast” oseti sebe da je Kurta? Šta mu poraste? Gde on vidi taj “kur” da je postao, pa odjednom ugledaš kako insan postaje hajvan, jer gazi logiku, moral, obećanja, gubi saosećanje? A u stvari on to, jadan, grabi da se uzdigne do nivoa svoje nepopravljive gluposti i ograničenosti.

Novine su izlazile čak i kad bi “KURte” sjahale da bi “MUrte” najahale. Onda bi   “murte” navalile na novine, prokazivali autore, proganjali ih, prijavljivali jer -novine su krive za sve! Svaka jajara misli da bi joj bilo bolje, da bi postigla više, da bi mirno vladala do kraja svog obožavanog života, samo da nije bilo novina koje, gle, uporno izlaze mada se sve čini da im se o glavi radi.

I izlazio je taj “Sandžak” u Prijepolju, štampan je i pod nazivom “Raška” da se više dopadne, pa bi opet, pod naletom novih “kurti” promenio ime u “Novi Sandžak”, mada je nečeg novog retko bivalo jer ljudi čine gradove, ljudi u svojim međusobnim odnosima ostavljaju tragove. A neizbrisiv trag ostavljaja se baš u novinama. Koje beleže, koje ukazuju, koje pitaju, koje polemišu, koje upozoravaju, koje kritikuju, koje ističu, koje citiraju. Možeš novine iscepati ali ne možeš izbrisati iz njih ono što je rečeno i učinjeno.

Novine izlaze u Prijepolju i posle 85 godina. U međuvremenu, novine se štampaju i po nekim drugim gradovima u okruženju.

Šta se promenilo?

Mora da se nešto barem promenilo jer prošlo je 85 godina!

Pa, promenilo se.

Broj nepismenih manji je za polovinu.

Novine su i dalje “sumnjiva” rabota. A novinari?! Pa, zna se! To bar svako može biti!

Doseći do novina u nekoj kasabi ili varoši značilo je i znači civilizacijski napredak. Svaka emancipovana sredina trudi se da svoje novine održi, kako bi “pevala svoj napredak”. Ali, kada se iz napred krene u nazad?! Šta prvo strada? Pa, strada slobodna misao, strada pojedinac koji iskazuje svoj stav, strada pravo na slobodno mišljenje i izražavanje. Jer, tada se može juriti u nazad ka osvajanju neslobode u koju će se sabiti poslušnici. Svako “oglašavanje” značiće isterivanja iz “tora” sigurnosti. Dovoljno je samo ponašati se isto, denuncirati, govoriti isto, smešiti se podatno, klimati glavom snishodljivo. Glupost će se uzdići i raspojasati i razulariti u svoj svojoj bahatosti.

Stanje u kome se nalazi štampa je pouzdan pokazatelj za meru unutrašnje slobode koju je sačuvalo jedno društvo. I poslednja politikantska šušumiga daje sebi za pravo da prokazuje novinare, da dovodi u pitanje opstanak novina koje su civilizacijska tekovina tog istog jadnog društva što se borha da opstane kako bi se još moglo uopšte definisati kao društvo.

Šta se promenilo posle 85 godina?

Novine izlaze ovde i sada. Upornošću onih koji ih svake sedmice još uvek ispisuju, bez obzira na “šušumige” i “jajare”.

Reče mi koleginica:

-Zamisli, pita me komšija: “Pa zar to “Polimlje” još izlazi?!

Šta sam ja sve “pročitala”iz te rečenice! Zamisliti mogu mnogo više od bednog komšije koji ni ne zna da izlaze bilo koje novine. Kome nije ni do sebe, a kamoli do novina. Zamisliti mogu mnogo više od jadne zluradosti u sve siromašnijoj i bednijoj sredini koja kao takva odgovara samo onima koji bi “tako dobro uspeli” samo da nema nikakvih novina. Nigde. Tada bi oni nesmetano mogli da obilaze i “vrbuju” po kućama, obećavajući da će učiniti sve što treba svima kojima treba, a potrebe su sve manje i manje. Eh, da nema tih novina što izlaze, te potrebe bi bile taman tolike da se zauvek uspostavi “kurtamurtatluk”! To će reći da se oni jedni i neizbežni pitaju, da raspoređuju, da daju i uzimaju, da “čine” i samo oni da pričaju, da grabe, da se “rajcaju”, da se prikazuju. Oni bi združeno vladali. Ne bi više nikad Kurta sjahao. Jahao bi neprestano jer ni Murta ne bi najahivao pošto je već najahao. Tako bi se stvorila večna koalicija jahača pod nazivom “kurtamurta”.

Ali novine izlaze.

“Hej, komšijaaaa! “Polimlje” izlaziiiiiii!!!!!

Indira Hadžagić

Indira Hadžagić

Novinar nedeljnog lista "Polimlje".

Marketing

kasic markica1

jkp lim

jkp lim

es komerc mala1

Baner oglasavanje

Vesti dana

Tag Cloud

MiniCalendar

april 2020
npusčps
1234
567891011
12131415161718
19202122232425
2627282930

Kursna lista

 

Broj poseta sajta

4665785
Danas
Juče
Ove sedmice
Ovog meseca
Prošlog meseca
Ukupno
713
5210
22861
13290
151646
4665785

Vaš IP: 3.235.29.190
2020-04-04 02:22