Дан који само подсећа: ПОГЛЕДАЈ СВОЈЕ ЛИЦЕ

  14 februar 2017

 Захваљујући медијима, 14.фебруар је постао дан када се чине “ситне пажње” или “луцкасте бедастоће” којима се изражава љубав на свим меридијанима. Да покушамо...

 

Пре хиљаду година, арапски песник Ибн Зејдин записао је:” Све у мени буди спомен љубави што је поклоних теби“. Стотинак година после њега, персијски пеник Атар, певаше:”Корачај путем љубави учени човече. У љубави ја стекох и знање и незнање“. Један од највећих песника љубави, персијски песник Шемсудин Хафиз, збораше:”Када се разбије моје срце у хиљаду комада, видећеш драга да сваки од њих љуби као хиљаду неразбијених срдаца”. И Ламартин крикнуће:”Па, волимо се! Брзо, док сасвим не занеме ти часови јер за људе нема луке, јер обале немају време. Оно тече и недостајемоми”. Уз Моцартову музику, песник Мисе оставио је стих:”Шта су простор и време кад се воли”?!

Зар Мајаковски рекао није: “Само љубав гори као света ватра”! А Јесењин:“Не слаже се срце моје врело, с хладном вољом душа грубих”.

Умео то да сажме А.П.Чехов:“Кад волиш онда у свом расуђивању о тој љубави треба да полазиш од важнијег но што су срећа или несрећа, грех или врлина или не треба уопште расуђивати“.

Како је написао Меша Селимовић:”Одлучио сам се за љубав. Мање је истинито и мање вјероватно али је племенитије и љепше.Тако све има више смисла. И смрт. И живот”. А “љубав је живот, само живот”, тврди Ремарк. Драинац би рекао овако:“Живим само за љубав. Само реч љубав гори као света ватра. Љубав што брише све наше подлости. Само су на овом свету божански путеви љубави“.

У времену”нељубави”, у времену отуђења, усамљивања, страхова, агресивних медија, посредне комуникације, у времену које се плаши осећања, а неки кажу - у безосећајном времену, а то време живимо ми, такви какви јесмо, окружени са свима који такви јесу, прича о љубави је прича којој се можете гласно насмејати, из страха да не покажете осећања. Прича о љубави је прича која вас може разнежити ако признате себи да нежност јесте суштина култивисаног човека који се не плаши подсмеха “грубих душа”. То је као „Љубав у доба колере“. Тај мистични, свестрани Индијац Рабиндранат Тагоре још на почетку прошлог века послао је поруку:“Веруј у љубав и онда када задаје бол. Никад не затварај своје срце”. А Ђакомо Леопарди није имао дилеме да „љубав рађа добро, рађа највећу сласт што се на мору живота сусреће”. Само ваља бити стрпљив. Јер, написаће један велики ум, Енглез Томас С. Елиот:”Вера, нада и љубав све су у чекању”.

Од безброј књига које људи прочитају (ако читају), остају по правилу приче о љубави. Ма каква та љубав била. Љубав Ане Карењине. Љубав у Белим ноћима Достојевског. Забрањена љубав Леди Четерли. Маркесовска(О љубави и другим демонима). Или љубав која се одриче у причи “Вита бревис”сјајног Норвежанина Гордера. Памукова опсесивна љубав која ствара „Музеј невиности“ , увек фатална као “Зовем се Црвено”. Трагична љубав у Муракамијевој „Норвешкој шуми“.

Зато, подари ми љубав али “не тако велику да не бих могла да је узвратим”. Подари ми радост али ”не тако велику да јој се не могу обрадовати”. Знам, као што је и Софија Де Мело знала, да је “страшно волети на месту тако крхком као што је свет. Мучно је волети у том крају где нас све ломи и ућуткује, где нас све вара и раставља”. Али пожели чудо макар веровао као Буковски да “најкраће траје” јер “знаш, било је много добро. Било је боље од било чега . Било је као нешто што можемо да подигнемо, држимо, гледамо и онда се смејемо због тога. Били смо у врту и били смо у бескрајном понору. Нигде нема таквог места. Било је дубоко и светло и примакло се тако близу лудили. Смејали смо се безумно. Твој смех и мој, једном кад су твоје очи гласно рекле волим.”. Тек кад имаш то “чудо” па макар оно и “најкраће трајало”, моћи ћеш увек, као Кавафи што то чини, да очекујеш да ти се враћа често и обузима те “вољено осећање”, па чак и да молиш и да захтеваш да те изнова и кизнова обузима као пјанство. То је зато да би могао да једном, као Рејмонд Карвер, на питање:”Да ли си добио оно што си желео од савог живота”, поред свега, одговориш:”Јесам”. А на питање “А шта си желео”, да одговориш:”Да назовем себе вољеним и да се осетим вољеним на земљи”. И мада све чешће одзвањају стихови оног Капетановић Боре: „Време је да се бежи, доста је лажног раја. Напољу снежи, доста је завичаја. Доста је шупљих прича. Овде се лако гуши, игра се само на ситно.Наш град се руши, побећи треба хитно. Спасити треба душу, да сасвим не посиви”, ипак, “дођу мени моје бубице”, као код величанственог Бранчила Петровића, и свима бих Мику Антића казивала:” Кад љубав бројиш до један, онда је има највише. И кад године мину у бескрај, у даљину, па сретнеш последњу љубав, не упоређуј је никад са оним што су у теби давно увели светови. Јер и последња љубав чудна је, млада је, луда је и прва је, ако је права. Зато “ако ти јаве умро сам - не веруј, то не умем. Љубав је једини ваздух који сам удисао. На ову земљу сам свратио да ти намигнем мало. Зато не буди тужан, толико ми је стало да останем у теби будаласт и чудно драг. Упркос данима сивим, кад видиш неку комету да небо зарумени, упамти: то ја још увек шашав летим и живим. Јер ја сам за театре са много срца и ватре, театре смеха и суза, где никада не влада ред, где има и свађе и песме и вриске и аплауза. И крај се не зна унапред”.

Као сви филмови које сам гледала и волела. Као“Модерато кантабиле”. Као “До последњег даха”. Као „Вода за чоколаду”. Као “Трамвај звани жеља”. Као „Последњи танго у Паризу“ Као “Девојка коју сам волео”. Као “Рајанова кћи”. Као “Чај у Сахари”. Као „Казабланка“ и „Прохујало с вихором“. Као „Енглески пацијент“ Као „Три боје-Плаво“. Као „Девет и по недеља“. Јер верујем у „Чудесни свет Амели Пулен“ и да на крају све стане у „Бележницу“.

Као кад пева Ибрахим Ферер о гарденијама.

Иако знам да “сентименталност није само слабост” већ и “злочин”, како би опоменуо Јевтушенко, тај Рус што је певао опијен песмом Едит Пјаф:“Не, ни за чим не жалим“. Па, ипак, још мрмљам Луиса Сернуду:”Кад бих могао разорити своје тело, остављајући само истину своје љубави, истину самога себе која се не зове:слава, срећа или амбиција, него - љубав или жеља, ја бих коначно био онај како сам се замишљао”.

“Не, не знате ништа док негде у неком малом, задимљеном локалу у Гранади или Севиљи не будете обузети само гласом и звуком гитаре и телима играча која се савијају на оскудном светлу. Тек тада осетићете дубину осећања која садрже тугу, пркос, љубав и страсну опчињеност животом”.

Као када неко плеше танго.

Љубав.

Ж.Касу ће рећи:”Довољно је да је тако силна љубав била у мени, па да ту остане заувек.” Јесте, цео живот је чежња да се испуни она реченица из некад фрапантне књиге “Пут у високо друштво”:”Кад сам је погледао знао сам да је ту сва љубав коју ћу икада добити”.

Али онда упознате Дарела и “Александријски квартет”:“Не може се написати више од туцета љубавних песама,а да не понестане свежег материјала. Речи убијају љубав као што убијају све остало“. Арундати Рој је веровала у „Бога малих ствари“.

И Фојербах је записао да је “неко” само онај који нешто воли, јер је исто не бити ништа и ништа не волети“. И на крају ове, једне од могућих прича о љубави, да додамо да Чилеанци кажу:”Ко није нашао љубав, није нашао ништа”. Азијати веле:”Ако желиш да чујеш вести из срца, погледај своје лице”.

Индира Хаџагић

Indira Hadžagić

Novinar nedeljnog lista "Polimlje".

Marketing

kasic markica1

jkp lim

jkp lim

es komerc mala1

Baner oglasavanje

Vesti dana

Tag Cloud

MiniCalendar

april 2020
npusčps
1234
567891011
12131415161718
19202122232425
2627282930

Kursna lista

 

Broj poseta sajta

4665629
Danas
Juče
Ove sedmice
Ovog meseca
Prošlog meseca
Ukupno
557
5210
22705
13134
151646
4665629

Vaš IP: 3.235.29.190
2020-04-04 01:18