„POLIMLJE” KOD DRAGOMANA MATOVIĆA, STOČARA SA JABUKE: “SPOR” DINAR A POSO’ VELIKI

  13 januar 2020

“Prošle godine sam za deset krava dobio 250 hiljada dinara. Znači puno. Kupim 5 tona žita a da nije toga morao bih sijati. Pomaže i opština. Procentualno izdvaja više od svih gradova u državi”, kaže Dragoman Matović, stočar iz zaseoka Gornja Vlaka na Jabuci.

Jabuka početkom decembra bez snežnog pokrivača što je, slažu se meštani sa visoravni, prava retkost. “ Neprocenjiva”, tvrdi naš domaćin Dragoman Matović, pokazujući nam stado krava na ispaši.

“ Do sad sam dve krave uštedio. Ljepota izmamila travu. Pustiš stoku na livadu i dnevno uštediš pet bala po grlu. Ne pamtim bolju godinu”.

Iako razumem “seljačku računicu” priželjkujem belinu i Jabuku odenutu belim plaštom. Odozgo, sa Bjelasice i Durmitora valjaju se crni oblaci. I bez snega, dah zime oseća se na visoravni. Vetrovi koji dolaze sa obližnjih planina, besno povijaju stoletne jele, zavijaju oko usamljenih kuća. Tišinu, s vremena na vreme, poremeti zvuk automobila koji jure iz pravca Pljevalja. Dok se vijugavim, asfaltnim putem penjemo ka Gornjoj Vlaki, prizori bude sećanja na zimsku lepoticu kakva je Jabuka nekada bila. Ovde su mnogi, ne tako davno, provodili zimske raspuste, “ubijali” se od sankanja, uživali u ukusu “jabučkog kajmaka”, kiselog mleka… Danas, Jabuka izgleda drugačije od slika koje se “vrte” u sećanjima. Usamljena i pored napora nekolicine ljudi da joj udahnu život i vrate epitet “snežne kraljice” koji je decenijama s ponosom nosila.

“Nismo bogme ni mi više isti. Svak se o svom jadu zabavio. Ljudi se otudjili i sve se manje druže. Nema prela ni posela, što bi reko’ narod. Kad se svrše poslovi svako u svoju kuću. Bilo nekad drugačije, ljepše, mililo se raditi. Pomagali ljudi jedni drugima. Dok su bili zadruga i stočna pijaca, seljak znao za šta radi. A danas, kako se ko snadje. I sve sam radiš! Ode omladina sa Jabuke. Otišli i naši. Sin vozi u Beogradu a ćerka se udala i radi u Trendtex-u. Ja i žena sami oko devet krava, četvoro junadi i jednog teleta, priča nam Dragoman Matović.

Sve krave su umatičene, zahljujući čemu od države godišnje dobije subvenciju od 25 hiljada dinara po grlu.

“ Prošle godine sam za deset krava dobio 250 hiljada. Znači puno. Kupim 5 tona žita a da nije toga morao bih sijati. Pomaže i opština. Procentualno izdvaja više od svih gradova u državi. Meni je obezbedila subvencije za osemenjivanje krava, nabavio sam i zidnu muzilicu. Ove godine nisam konkurisao, ali sledeće nameravam da, uz pomoć lokalne samourave, nabavim veći traktor. Eto, i te izložbe stoke koje opština organizuje, nama seljacima mnogo znače. Preko 40 izlagača je ove godine bilo na Jabuci”.

Dok se preko pašnjaka ogradjenim čobanicama primičemo Gornjoj Vlaki, na uzvišenju ispred kojeg je istaknut putokaz, dočekuje nas dvadesetak “zbijenih” kuća, što je malo neuobičajeno za visoravan gde se razdaljina do prvog komšije često “meri” kilometrima.  

j.b. jabuka 3

“ Nedje jedno, nedje dvoje - troje, a nedje nijedno čeljade. U proseku, po jedan čovek u svakoj kući. Ljeti je druga priča. Nema u Vlaki drugog prezimena do Matovića. Zbili se, vidiš, da jedva oko kuća možeš proći. Ostavili prostor za onu česmu na samom ulazu u selo. Ona ovde život znači. Hteli vodu da uzmu i razvedu, ali nismo dali. Šta bi bez nje? I ovako jedva kuburimo. Ljeti, kad presuši, komunalci doteraju cisterne. Pola plati opština, pola meštani. Tako se dovijamo. A da je vode i više volje da se razvije turizam, procveto’ bi opet život na Jabuci, veruje Matović.

Priča nam da je, kao bravar, radio u   Energomontaži pune 32 godine. Onda je proglašen tehnološkim viškom i “obreo se na ledini”.

I danas, kaže, “lep dinar otkine” od zanata kojim se bavio, ali je sve manje vremena da bi mu se ozbiljnije posvetio. Dragoman Matović se na 20 hektara zemlje koju uzima pod zakup, isključivo bavi stočarstvom.

“ Imamo ja i brat 14 hektara zemlje, ali je krševita ili pod šumom. Dajem godišnje 600 evra za 20 hektara pašnjaka, pa opet s jeseni moram prikupiti sijena. Teško zimi, a još teže ljeti. Hoćeš da pokosiš, osušiš, izbaliraš. Treba stići i drugima, jer moraš pomoći da bi ti se vratilo”.

“Dinar otkida” i Dragomanova supruga Ljubica. Priča nam kako je kao devojka želela pobeći od “krava i sela”. U Limki je radila punih 20 godina i ostala bez posla.

“Danas, sutra, čekaj da te neko pozove. A privatnik hoće mladu radnu snagu. Nas starije zaboravili država i društvo. Jednog dana shvatiš - nema ništa od čekanja. Kud ćeš, šta ćeš – zasuči rukave. Svekar nam dao dve krave dok smo djecu školovali. Od svekrve sam naučila kako se sir pravi. Nikad to prije nisam radila. Kad sam prvi put sa prepunim kantama otišla na pijac, ni kila nisam prodala. Svaki proizvodjač ima svoje mušterije, a mene niko ne poznaje. Išo’ Drago od kuće do kuće, nudio, molio ljude. Prvu kantu uzeo nakupac iz Pljevalja - da proba. Kad se vratio, reče da su se kupci jagmili oko moga sira i posle toga  otkupljivao sve što bih proizvela”.

“ Ma nemoš nadajanisati. Ko da je džabe, narod samo zove. Mi niti ga krčmimo, niti mjerimo. Prodajemo kantom. Kilo 450 dinara. Jeste ponajskuplji, ali je i najboji koji se napravi na Jabuci. Godišnje proizvedemo više od dvije tone. Jeste, lijepa para, ali i lijepa posla treba oko toga. Imamo sve mašine:traktor, kosačicu, balirku, dvije muzilice. Jednu nam je opština obezbedila pre dve godine. Jeste nam mehanizacija olakšala poslove, ali mnogo je ovo rada za nas dvoje”, žali se Dragoman.

Priča nam da je novcem koji je zaradio otkupom i prodajom koža nameravao da otvori mesaru, ali ga je neko drugi preduhitrio. Onda im se učinilo da bi mlekara u ovom kraju mogla biti perspektivan posao.

“ Digli sprat pod ploču, kupili jednu mašinu, a Fond za razvoj nam odobrio kredit od milion i po. Tražila se hipoteka, ali kuća nije bila legalizovana, a za osiguranje šume trebalo je mnogo para. Deset hiljada evra sam uložio i odustadosmo. Imamo taj objekat koji bi mogli iskoristiti ako se bude razvijao turizam. To bi omladinu vratilo selu. No, pre toga, ovde se moraju rešiti problemi vode, struje i puta”, navodi Dragoman Matović.

Surove su zime na Jabuci, jadaju se naši domaćini.

“ Pročistim sneg do druge štale, okrenem se a on opet zasuo put. Teško, da teže ne može biti. A zime duge…”

Ima li stočarstvo na Jabuci i dalje perspektivu?

“ Bilo bi da je mladih koji bi da pomognu. Kad bi se vratili, bila bi to drugačija priča. Ovako, “spor” dinar a poso’ veliki. A pogledaj to prostranstvo…Sve uslove imamo, samo bi trebalo drugačije osmisliti poso’. Eto, nadamo se i tom turizmu. Uz malo volje nas meštana ali i rukovodstva opštine, verujem da bi se od stočarstva na Jabuci lepo živelo. I da učinimo nešto kako bi mlade vratili na selo!”, reče nam Matović pogleda uprtog u prostrane pašnjake.

J.B.

Jasmina Beganović

Novinar nedeljnog lista "Polimlje".

Marketing

kasic markica1

jkp lim

jkp lim

es komerc mala1

Baner oglasavanje

Vesti dana

Tag Cloud

MiniCalendar

april 2020
npusčps
1234
567891011
12131415161718
19202122232425
2627282930

Kursna lista

 

Broj poseta sajta

4683638
Danas
Juče
Ove sedmice
Ovog meseca
Prošlog meseca
Ukupno
979
4371
5350
31143
151646
4683638

Vaš IP: 34.204.202.44
2020-04-07 09:32