KRISTINA SIMOVIĆ:ŽIVOT POD DIKTATUROM

  28 Septembar 2018

Za 25 godina rada u brodarevskom „Jasenu, u radnoj knjižici Kristine Simović upisano je nešto više od 15 godina staža. Šta se desilo sa preostalih deset godina i kako Kristina Simović preživljava sa penzijom od devet hiljada dinara?

„Nekom je život majka, a nekom maćeha“, kaže poslovica. Da u njoj zaista ima istine uverili smo se u razgovoru sa Kristinom Simović, nekadašnjom radnicom brodarevskog „Jasena“. U ovom kolektivu naša sagovornica je radila 24 godine i 8 meseci - dovoljno da se pod stare dane može računati na pristojnu penziju, ma šta ta reč u ovo vreme značila. To se, medjutim, nije desilo:

„ Kada je firma privatizovana, u radnoj knjižici je bilo upisano samo 15 godina i tri meseca staža. Preduzeće me oštetilo za punih deset godina zbog čega danas primam penziju od devet hiljada dinara. Kad se isplaćaju dažbine, u novčaniku skoro ne ostane ništa“, kaže.

A seća se sa koliko je radosti primila poziv da radi u ovom preduzeću. U to vreme posao joj je, kaže, trebao „kao žednoj zemlji kiša“.

„ Nakon devet godina braka sam se razvela i ostala bez igde išta. Suprug mi je uzeo sve „do poslednje kašike“, a i to sam uspela da stvorim zahvaljujući roditeljima koji su mi pomagali svih godina dok sam bila u braku, pa i kasnije dok sam radila. Ostala su mi, hvala Bogu, deca a njima je trebalo obezbediti bar minimalne uslove za život. Roditelji su bili imućni i zahvaljujući njima ništa nam nije falilo. Porodica je uz mene bila uvek kad je trebalo. Tako je i danas. Kad sam ćerku udavala, brat me nazvao i rekao: „Tvoj posao je samo da na papir napišeš šta treba. Ostalo je moja briga“, priča nam Kristina.

Zato joj, valjda, i danas teško pada što ih je na neki način izneverila, posebno oca, kome je bila mezimica.

„Nakon osmoljetke nisam htela da se dalje školujem iako su me roditeljni nagovarali. Udala sam se sa 16 za čoveka koji nije bi po njihovoj volji i to je moja jedina životna greška“, otkrila nam je Kristina.

A ta će je greška skupo koštati i pratiti celog života.

7 kristinka

                           Ne mogu opisati koliko sam bila srećna kad sam se zaposlila: Kristina Simović

„Rođena sam u Dumljanima 1954. godine a udala se odmah pozavršetku osmogodišnje škole. Bila sam dobar đak pa su moji imali volju da me dalje školuju, ali ja nisam htela. Porodica mog supruga, inače iz Mijana, imala je imanje u Dumljanima, i tako sam ga upoznala. Majka je bila stroga i čim je primetila da razgovaramo, požalila se ocu. Pripretio je i upozorio da on nije prilika za mene, ali ga nisam poslušala. Udala sam se a da ni danas ne znam zašto. Život u podstanarskim sobama nije bio lak. Suprug je radio, ali se sve češće družio sa čašicom, tako da njegovu platu ne bih ni videla. Sa dvoje dece koja su se u međuvremenu rodila, život je sve više ličio na pakao.

Mogla se, kaže zaposliti u „Ljubiši“, ali kad je htela poći na razgovor, stigla je zabrana od supruga.

„ Kaže: Zna se ko radi u fabrikama, a ti nećeš biti takva!“ Nisam imala kud, poslušah ga“.

Nakon razvoda, za Kristinu Simović se otvara novo poglavlje života. I dalje bez sigurne egzistencije živi kao podstanar sa dvoje dece. Ipak, činilo se da će budućnost biti bar malo vedrija.I bila je:

„ Ne mogu opisati koliko sam bila srećna kad sam se zaposlila u Jasenu“. Putovalo se svaki dan do Brodareva i nazad, radilo u normi, ali mi ništa nije bilo teško. Radila sam skoro 25 godina bez ijednog dana bolovanja ali me nije slomio rad, već nepravda rukovodstva. Pred kapijom smo morali biti tačno u deset do šest i nije se imalo razumevanja za kašnjenje autobusa, a dešavalo se da pukne guma ili se pokvari. Novac bi, ako zakasnimo, odbijali od premija, a često smo plaćali i taksi da bi na vreme stigli pred kapiju. Bila je to jedna neviđena tortura i ne verujem da je ijedan radnik u drugim preduzećima doživeo nešto slično. Još je gore postalo kad je direktor, uz nagovor tadašnjeg rukovodstva opštine, prekinuo saradnju sa fabrikom iz Ivanjice, za koju smo šili košulje.

Brodarevski „Jasen“ doživeo je sudbinu sličnu ostalim preduzećima koja su se, tih devedestih godina prošlog veka, počela urušavati. Radnici su pravdu potražili na ulici, ali su štrajkovi imali potpuno suprotan efekat od onog koji se očekivao.

„Direktor je pretio otkazima i sve nas češće slao na neplaćena odsustva ili bolovanja. Kad je uvideo da od preduzeća nije ostalo ništa, jer je u međuvremenu i fabrika iz Ivanjice pokupila svoje mašine, najavio je odlazak u penziju. Na radničkom savetu to nismo odobrili i poručili smo mu da iz „Javora“ može otići samo ako nam opet obezbedi posao i pokrene proizvodnju.Ulazili smo da radimo u zaleđene hale, prst bi se ledio u dodiru sa mašinom. Sećam se vunenog džempera koji mi je majka isplela... „šetao“ je od radnice do radnice, i dugo nas godina grejao. I u takvim uslovima smo pristajali da radimo, verujući da će se desiti čudo.“

Čudo se, ipak , nije desilo i brodarevski „Jasen“ odlazi pod stečaj.

„ Deset godina je bačeno niz vodu jer mi preduzeće nije uplaćivalo doprinose. Zato danas primam penziju od samo devet hiljada dinara. Brala sam malinu petnaestak godina u svim selima Guče i Arilja. Dok sam bila mlađa, išle bi ja i kuma od kuće do kuće da cepamo drva. „Pukne“ pet metara za nekoliko sati. Ne bi puno zaradile, ali bi bilo dovoljno da platimo struju i komunalije. Išle smo i po selima da plastimo ili kupimo šljive. Svašta sam radila da otkinem dinar kako bi deci sve obezbedila.“

Kristina Simović i dalje živi kao podstanar. Poslednjih devet godina stanuje u ulici Branka Radičevića i jednoj od najstarijih kuća u ovom delu grada. A pred kućom okrečenoj u belo, dominira bašta puna raznobojnog cveća. I kao „pod konac“ složena kupa drva!

„ Dok je nisam ogradila, ovde je bila kaljuga. Parkirali su kola pod samim prozorom i pred vratima. A drva? Njih sam sam složila. U početku nisam znala. Samo što složim, ona popadaju.“

Osim cveća i duboke hladovine, poseban šarm Kićinoj bašti daju zapravo ljudi koji često navrate na kafu, razgovor ili da se odmore u hladovini.

„ Kod mene dolazi ceo komšiluk i zato se često našalim da je ulica moja „od crkve do džamije“, reče nam Kristina.

Deca su, kaže, svila svoja gnezda. Sin u Somboru a ćerka u Raškoj.

„ Vredni su, čestiti i ponosim se što su moji. Trpela sam nepravdu, preko glave proturila sve i svašta, zdravlje izgubila, ali se zbog njih vredelo boriti!“, reče nam na kraju razgovora Kristina Simović – Kića.

J.Beganović

Jasmina Beganović

Novinar nedeljnog lista "Polimlje".

Marketing

Baner oglasavanje

Vesti dana

Tag Cloud

MiniCalendar

Oktobar 2018
NPUSČPS
123456
78910111213
14151617181920
21222324252627
28293031

Kursna lista

 

Broj poseta sajta

2544764
Danas
Juče
Ove sedmice
Ovog meseca
Prošlog meseca
Ukupno
1391
4626
1391
66366
87180
2544764

Vaš IP: 54.161.77.30
2018-10-22 05:29