ŽENE NA ČEKANJU: SAMIJA HAMZIĆ: UBI NAS TRANZICIJA

  07 Septembar 2018

Nikad neću zaboraviti 23. januar 2009. godine, dan kad smo se oprostili od Tekstilnog kombinata. Šta sad, zapitah se gledajući u zaključanu kapiju. Bio je to najteži trenutak u mom životu...„ravan samoubistvu“, kaže šezdesetogodišnja Samija Hamzić, koja je nakon 27 godina staža ostala bez posla.

Od 4.276 nezaposlenih lica, koliko ih je krajem juna evidentirala NSZ u Prijepolju, žene čine 48,62 odsto.Posmatrano po starosnoj strukturi, 45,54 odsto su žene do 30 godina starosti, dok su sa 52,46 zastupljene žene od 30 do 40 godina starosti. Nezaposlenih žena starosti od 40 do 50 godine je 52,36 odsto.

Naša sagovornica Samija Hamzić pripada najstarijoj kategoriji koju čine žene između 50 i 60 godina. U strukturi nezaposlenih žena, zastupljene su sa čak 44,63 odsto.

ZENE LAT

U ovoj kategoriji Samija Hamzić je skoro deset godina, tačnije od 23. januara 2009. godine. To je dan kada je na kapiju Tekstilnog kombinata stavljen katanac a naša sagovornica ostala bez posla. Ne prođe, kaže, ni jedan dan a da se ne seti trenutka kada se oprostila od svojih kolega i Tekstilnog kombinata.

“ Pozdravili smo se sa suzama. Svako je otišao na svoju stranu, izgubljen,nesrećan. Kud ću sad, zapitala sam se i tek postala svesna težine trenutka. Okrenula sam se da još jednom pogledam preduzeće u kojem sam provela mladost i najlepše dane. Kroz glavu su mi, kao na filmu, proletele godine, lepa sećanja, uspomene. Čini mi se da sam mogla opipati sablasnu tišinu koja se nadvila nad kombinatom…to je za mene bio toliko bolan trenutak da ga i danas poredim sa smrću bliskih članova porodice ili prijatelja. Čini mi se ravan samoubistvu, priča nam Samija Hamzić, preživljavajući po ko zna koji put dan kada je ostala bez posla.

Baš kao što neće zaboraviti tugu i gorčinu sa kojima je napustila preduzeće, tako će joj u sećanju uvek živeti i onaj trenutak kada je po prvi put, kao novozaposlni radnik, zakoračila u proizvodne hale Tekstilnog kombinata.

“ U “Ljubiši” sam kao konfekcioner počela raditi 25. januara 1982. godine. To je punih 27 godina bio moj drugi dom. Volela sam da radim i nijedan mi zadatak nije teško pao. Svi smo bili puni volje i elana, umeli uz posao i da zapevamo, organizujemo izlete kad se umorimo…ni pomislila nisam da će moj kombinat prestati sa radom. Bila sam predsednik sindikata i kad je pokrenut štrajk, nas stotinak radnika nije ga podržalo, smatrajući da je nezakonit i da nije način za rešavanje problema. Sindikat koji sam predstavljala dodelio nam je svog advokata i predlagao da  tužimo poslodavce, otudjujemo im deo po deo imovine i tako obezbeđujemo plate. Išao bi nam i radni staž, što je po meni bila mnogo bolja varijanta od štrajka. No, ko zna šta je u tom trenutku bilo ispravno i najbolje rešenje za sve nas.

Kad je raskinuta privatizacija, a preduzeće preuzeli bivši rukovodioci kombinata, vratili smo se na posao. Nama, koji nismo štrajkovali, pretili su otkazom, nisu hteli da nam priznaju ni jedan dan odsustva sa posla i nameravali su da nas bez pare i dinara pošalju na ulicu. Tad smo im zapretili jer smo imali čvrste dokaze da su mnogi od njih radili, dok su navodno štrajkovali. Ma, prošli smo sve i svašta… privatizaciju, štrajkove, neizvesnost, gledali kako se rastače firma koju smo decenijama podizali i kako nestaje sve ono što smo stvarali. Nije se imalo kud, pa smo digli ruke, ušli u socijalni program i sa to malo para od države napustili kombinat, priča nam Samija Hamzić.

Sa 51 godinom starosti, našla se na tržištu rada. Nije se, kaže, mnogo nadala, niti se trudila da nađe posao kod poslodavaca. Za desetak godina čekanja dobila je samo jednu ponudu – da radi u čarapari, ali je i nju odbila.

“ Šta bih ja kao konfekcioner tu mogla raditi? Imala sam preko 50 godina, oslabljen vid i sve manje strpljenja. Iskrena da budem u tim godinama nisam mogla sebi dozvoliti da za bednu platu radim kod bilo kog poslodavca. Možda sam i mogla, ali kad sam videla kako je mojim bivšim koleginicama, odustala sam. Radnik nema apsolutno nikakva prava a meni koja sam se za to uvek zalagala, to bi posebno teško palo. Jedan mi je poslodavac mi je kroz šalu jednom prilikom rekao da me ne bi smeo zaposliti jer se plaši da bih radnike mogla okrenuti protiv njega. Verujem da bi tako i bilo, jer se sveža sećanja na vreme kad se naš rad cenio,vrednovao, kad se radnik u svakom smislu poštovao. U vreme kad je zapošljavala tri i po hiljade radnika, “Ljubiša” je bila gigant. I u tim najturbulentnijim danima, kad je kombinat bio pred zatvaranjem, imali smo ugovorene poslove i verujem, da je bilo volje države, fabrika bi i danas radila, smatra naša sagovornica.

Od države je, kaže, dobila 4 i po hiljade evra. Nedovoljno za novi početak, tvrdi ona.

“ Neki su uložili u malinu i vidite kako im se danas vraća. Ljudi su se uglavnom okrenuli poljoprivredi. Nešto se bivših radnica Irisa i Ljubiše zaposlilo kod drugih poslodavaca. Ljudi se snalazili kako su znali i umeli. Sve nas ubi ova prokleta tranzicija. Ima ih i koji su mladi umrli, usled stresa, nemogućnosti zaposlenja…Mi koji smo bili na pragu ili ušli u šestu deceniju života, najgore smo prošli. Godine rada ostavile traga, nisi pristao ni sebi ni drugima, a život ne pita. Pare se istopiše “za čas posla”, a ja navikla da imam, dočekam, izađem sa prijateljicama. Prijavila sam se za geronto domaćicu, ali nisam ušla u program. Nisam odbijala ponude da radim slične poslove, pa sam se pored branja malina posvetila i nezi starijih ljudi, čišćenju tudjih domova…Uglavnom radim u staračkim domaćinstvima i kod ljudi koji iz zdravstvenih razloga ili godina starosti ne mogu da rade teže poslove. Uživam u svakom danu i trudim se da oni budu ispunjeni lepim stvarima. Volim da se družim, čitam... Jesam, zadovoljna sam, koliko se to može biti u mojoj situaciji. Uspevam još uvek da zaradim neki dinar i srećna sam što za posao nikog nisam molila, sačuvala dostojanstvo i izborila se sa životnim nedaćama. Iskrena da budem, najsrećnija sam što sam “sam svoj gazda” i ne radim kod privatnika… nije još mnogo ostalo do penzije – samo pet godina,   u šali nam reče.

Najradije bi ih provela tamo gde je bila najsrećnija – pod krovom Tekstilnog kombinata! Tu bi se, tvrdi, vratila sutra.

“Da mi je još jednom da osetim tu energiju, taj polet, radnu atmosferu i opet budem deo velike porodice – radnika! Ako bi se vratili isti ljudi i radilo  onako kako se radilo, pristala bih i na 10 hiljada mesečno. Sad bih to potpisala!"

Jasmina Beganović

Jasmina Beganović

Novinar nedeljnog lista "Polimlje".

Marketing

Baner oglasavanje

Vesti dana

Tag Cloud

MiniCalendar

Oktobar 2018
NPUSČPS
123456
78910111213
14151617181920
21222324252627
28293031

Kursna lista

 

Broj poseta sajta

2544885
Danas
Juče
Ove sedmice
Ovog meseca
Prošlog meseca
Ukupno
1512
4626
1512
66487
87180
2544885

Vaš IP: 54.161.77.30
2018-10-22 06:11