ПОВРАТАК У БУДУЋНОСТ: ВОДУ ВАРИ, ВОДУ ᾿ЛАДИ!

  13 Decembar 2016

Коса Шљукић, 33 – годишња мајка из Бабина, сопствени живот ставила на огроман испит како би своје троје деце „извела на пут“. Основни извор прихода – шест крава, три јунице, четири хектра бабинске земље на 1250 метара надморске висине и...дечји додатак! Упркос свему, живот је ни мало није поштедео.

Наборано и уморно лице Косе Шљукић са Крша у Горњим Бабинама невешто сакрива њене 33 године. Док говори, а казује нам тужну и истиниту причу о томе шта се све испречило у њеној борби за опстанак и за одржавање породице, каткад јој се слије по која суза. Коса их невешто брише јер се навикла да тако истерује горчину која је прати, вели, од како се родила.

mmm2 1

-Ја сам од Папића из Врбова, а они су се доселили из Бучја из околине Прибоја. Удала сам се овде са шеснаест година како бих побегла од сиромаштва. Тешко смо живели тамо, кад се само сјетим...Овде ми било другачије, мени се чинило мојој срећи нема краја. Богме, удала сам се право из детињства и одмах на тешке сеоске послове, кућа ми пала на главу како би жене рекле... Ипак, све оно што сам пропатила као дете, давало ми снагу да се не предајем, да трпим и радим тешке сеоске послове. Са покојним мужем, умро је пре неколико година, сам се лепо слагала. Мој супруг Миломир - Мишко и ја смо имали наше договоре, деца су нам се убрзо почела да рађају, то нас испуњавало и олакшавало тегобан сељачки живот овде на Кршу. Ето, име Крш довољно казује.

Коса је наша саговорница из серијала „Повратак у – будућност“. Има основне „препоруке“: опстаје сама на селу, има шест крава и три јунице, пет грла уматичено, живи искључиво од свог рада и онога што стигне да откине од ћудљиве природе. Летос је од Фондације „Дивац“ добила расну јуницу, а све то што постигне каже да је кошта много рада, много снаге, живаца и времена.

mmm2 2

-Тежак је живот, могу вам рећи. Деветоро говеди ваља опкрајати. Дан увелико одмакне кад могу да предахнем од раних јутарњих послова у штали током муже, па терања крава на испашу, па онда долази цијеђење млијека, сирење и тако то. Успут треба водити и домаћинство, припремити ово двоје ђеце што су ми још у школи овде у Доњим Бабинама. Некад се деси да дан пролети ко да је сат! А некад, кад ме стигну бриге, не зна се шта је дуже, летњи дан или зимска ноћ, прича Коса.

Скромна је имовина ове одважне жене. Око четири и по хектара земље за девет крава је мало више од – ништа. Зато узима под закуп околне парцеле, оне боље, на којима сеје вештачку траву за балирање и зимску исхрану кад је стока на јаслима. Плаћа, вели, 120 евра по хектару. Ту сеје и кромпир који, због ниске цене, обично заврши на „крављем јеловнику“!

-То је суштина сељачке муке. Кад га сејеш у пролеће надаш се да ће му цена покрити макар висину улагања у семе и рад. У тој нади ништа не пропушташ, ни окопавање, ни прихрану, ни другу мотику. Плевиш траву, штитиш од болести и у јесен, кад повадиш кромпир до задњег килограма видиш да је цена таква да ниси имао рачуна ни да рало забодеш у њиву. И онда, кад је џабе нека га макар моје краве једу, изводи нам Коса практичну калкулацију „сељачког посла“!

Негде иза простране штале одједном дотрчаше два кудрава пса и почеше да се умиљавају придошлици. – Видиш, каже Бојан који је тог дана за дневницу товарио стајњак и превозио га до једне од њива које су Коса узима под закуп, овде су гости тако ретки да им се и керови радују. Ожеле се да их неко примети.

mmm2 3

Коса никако да се отргне од своје тешке судбине. Каже да је читав овај брег на коме јој је кућа (деобама јој је припала једва трећина) пре три године, кад је снег био дубок макар метар и по, лопатама очишћен да би се сваког дана кравио и тако појила стока. На тај начин смо обезбеђивали воду и за кућне потребе, другачије није могло. Отопиш снијег да би окупао дијете! Прогледала сам кад сам пролетос довела воду. Ова чесма овде пред кућом ме стално подсећа на ту дугу зиму и на далеки извор до кога се није могло по дубоком снијегу. Да ми је још само да некако опремим купатило, да ми се ђеца једном људски окупају, открива нам Коса своју жељу.

-Те зиме је, борећи се са снегом и зимом, спашавајући стоку да не поцрка без воде, мој покојни Мишко доби шећер. То га је врло брзо под земљу оћерало...

Никако да је размине која незгода. Такав јој је живот, вели.

-У мају ове године ми се разбоље најстарија ћерка Милојка. Морала је дискус да оперише...било је свега. Сад је, фала Богу, опет добро, иде у школу, друга је година Средње медицинске у Ужицу. Одличан ђак, али мора строго да се пази. Није шала кичму оперисати, уздахну Коса. Остало двоје деце, Аница и Марко су још основци. Аница је у осмом, Марко у четвртом разреду, овде у Доњим Бабинама. И они су одлични ђаци. Добро ми ђеца уче, добро ме слушају. Да није тога, не верујем да бих издржала све ово, каже као за себе тридесеттрогодишња мајка Коса.

mmm2 5

Знам као и Ви, поштовани читаоци, да је родитељска брига најтананији осећај и најбољи компас за људе које је Бог обдарио тим искушењем и потпуно ми је јасно зашто Коса није, попут стотина других Бабинки оставила Крш, покупила децу и „у бијели свијет“. Онај осећај то не дозвољава. Јер, ако сви одемо у „бијели свијет“, шта ће остати? И Ко? Најсигурнији си, ипак, код своје куће, са својим хлебом и својом породицом. Остало, шта Бог да, вели Коса.

Па и ако то буду мука и невоље...ко зна за шта је то добро?

-Имали смо срећу, последње две зиме су биле благе. Испаша је, као и јесенас, до под саму зиму била добра и издашна, пролећа су рано почињала па се опет стока могла пуштити по ливадама које се не косе. Али, никад се овде не зна, видите тамо ону Љубишњу како се забелела, очас посла оно отуд може да добаци довде, показује Коса. Опет, лета су била кишна па и са те стране Бог помаже. Има траве, има и свега другог. А има и посла. Искључиво правим сир, имамо једног посредника у Београду, пет-шест година шаљемо само њему, он то продаје и тако, 350 до 400 динара по килограму, како кад.

-Све сама радим. Јер човек без обавеза је нико и ништа. Ја волим моје краве, са њима сам и дан и ноћ. Нађем неку утеху у послу око њих. Што могу да платим – платим, што не могу онда се сналазим. Немам никога овде у фамилији ко би ми нешто помогао, немам ни са своје стране никога на кога се могу ослонити у овим тешким пословима. А платим, богме, пуно тога, од кошења, преко сакупљања сијена, балирања...Онда сама товарим бале на овај мали трактор, сама возим, истоварам, слажем на шталу или у фигуру...Треба за бабинске снегове минимум 200 бала по грлу тако да ја немам куд у зиму без 1800 до 2000 бала за ово моје стоке, шест крава и три јунице. Није то лако припремити.Ђеца ми добро помогну, воле да раде и на ливади и у кући, хвали их Коса.

Косин глас наједном „пуче“. И ја се ућутах.

-Трудим се да они не виде кад ми је тешко. Нешто јаче, изнутра, ми не да да их додатно узнемирим својим сузама, кукњавом или жалбама како ми је тешко. Кад смо на неким скуповима по селу, трудим се да покажем да сам расположена. Кад останем сама, тада то некако „избацим из себе“ и буде ми лакше. И тако, дан по дан, година по година...

Није имало потребе да било шта питам. Коса наставља тужну али поучну причу: Нема се куд назад. Моја ђеца треба да се школују како не би пролазили кроз ова моја искушења и ја ћу учинити ама баш све да им то, колико могу, омогућим. А после, кад постану своји, они ће одлучити шта и како даље, каже.

Схватам да ми „бежи тема“, али не могу да се отмем утиску да је Коса, заправо, прототип жене хероја без икаквих знакова навода. Остати и опстати на 1250 метара висине, сама са троје деце и своје 33 године, са недаћама које је прате од како се родила...То је подвиг!

О томе Коса прича по најмање. То се види.

М.М.Мутабџија

Muharem Mutabdzija

Muharem Mutabdzija,

Glavni i odgovorni urednik nedeljnog lista "Polimlje".

Marketing

Baner oglasavanje

Vesti dana

Tag Cloud

MiniCalendar

Novembar 2017
NPUSČPS
1234
567891011
12131415161718
19202122232425
2627282930

Kursna lista

 

Broj poseta sajta

1777148
Danas
Juče
Ove sedmice
Ovog meseca
Prošlog meseca
Ukupno
821
1167
7070
21388
70371
1777148

Vaš IP: 54.198.134.32
2017-11-18 18:47