ПОВРАТАК У БУДУЋНОСТ - КАЋЕВО: СЛАТКА ПАРА ОД СЛАНОГ СИРА

  28 Novembar 2016

„Тежак је ово посао. Мораш да загријеш и табане и дланове. Али има и горе - фабрика. Каквих радних места има, село је златно“, каже Заим Хурић.

Да у повратку, бирајући краћи пут, наша мобилна екипа није остала у дефекту на сред Каћева, могло би се рећи како смо провели дивно преподне у друштву наших срдачних и вредних домаћина, Бинасе и Заима Хурића. Био је то један од ретко лепих јесењих дана па се чак и „табанање“ по каћевским стазама исплатило ако ни због чега другог бар због изузетних фотографија октобарске „рујевине“ која је у свим бојама ишарала пејсаж овог удаљеног села.

Уједно, у глави „вртим“ најновију причу о повратку у будућност овог брачног пара, сложно уједињеног око опстанка њихове породице.

Kacevo 1

Када су 2006. године донели одлуку да се из питомине Ивања „пропну“ у самоћу каћевских брда и долина и почну са узгајањем стоке, нису имали представу хоће ли им се тај посао исплатити нити колико ће остати.

„Ех, петљамо“, прича живо Бинаса, док чекамо Заима да се врати са неке удаљене ливаде где је одвео стоку на последњи оскудан оброк свеже траве.

„Али, не жалим се, фино нам иде. Важно ми је да ми је мрс како треба јер смо сад уредили мљекар, ставили плочице, довели воду, тако да се све зна, где су кантице, где чабрице, где каце. Зна се где је згорели, где млађи сир, где кајмак...каже Бинаса, жељна разговора са неким ко није Заим.

„Ја сам ти овде сама. Чекам синове да ми се ожене а од снаха не тражим да мени помажу. И Џевад и Едиб раде, фала богу, и баш су задовољни с послом. Један је завршио грађевински факултет а други вишу грађевинску, али су стално на терену. Дођу тако од 15 до 15 дана, помогну шта могу и колико могу. Стварно су ми добри синови, уљудни, честити, поштују нас...“

Сазнајемо да се потомци неће враћати на село. Каћево није њихова будућност.

Kacevo 4

„Нису се ваљда школовали да би се бавили говедима“, одсечна је наша домаћица, јер су се они, родитељи, окренули селу баш због њих. У тим тешким временима, када је она као радница „Ириса“ после 20 година рада остала без посла, децу је ваљало извести на прави пут, школовати. Тако су и завршили у Каћеву, на Заимовој бабовини. У сред приче долази Заим и разговор се окреће у правцу сточарства.

„Никад нисмо угасили имање. Док су родитељи били живи ми нисмо ишли на одмор на море или бање, долазили смо на село. Док је било аутобуса који је ишао за Милешев До, путовали смо, кад није ишао аутобус долазили смо и пјешке, најчешће зими, присећа се Заим који је стекао пензију као машинбравар радећи у ГП „Рад“, „Полимљетрансу“ и при војсци као цивилно лице.

„Па јесте, били смо „полутани“. Радили и на послу и на селу. Увијек смо имали краве и знали смо шта треба... Од кад смо дошли сав наш посао је везан искључиво за сточарство. Треба посијати понеку ливаду јер је овде природна трава оскудна и нема квалитет а то се одмах „позна“ на млијеку и сиру, па покосити, избалирати и припремити за зиму. Ту је производња сира, пласман и још сијасет других послова, каже Заим напомињући да је ово лето било ужасно и напорно.

„Једва смо, каже, успјели да покосимо“.

Kacevo 2

Хурићи имају 12 музних крава, од којих је 8 уматичено, две јунице и једног бика. Смештени су у неколико штала које комшије не користе јер нису ту. Али штале јесу. И када „уретко“ дођу, не користе их.

„Људи су овде одувијек имали стоку, али никад више од две – три краве, зато су штале мале. Овде ти је увијек била борба за сијено, знало се сијено догонити са Јадовника. Мени се сад не исплати да инвестирам и проширујем имање да би све краве биле под истим кровом. Нас двоје смо при крају тако да би то улагање било промашај“, објашњава наш домаћин.

„Тежак је ово посао. Мораш да загријеш и табане и дланове. Крвав је то зној, каже Заим, али додаје, да има и горе:

„Фабрика, то може бити и те како гори посао. Каквих радних мјеста има, село је златно. Каћево није питомина, али тамо где је механизацији приступачно, све се лако завршава, посебно кад имаш своје машине, каже Заим и пореди то са Ивањем где им је остала празна породична кућа.

„Ма косим ти од Ивања до Јадовника. Сви са села вуку сијено наниже само га ми тјерамо на брдо, смеје се Заим и објашњава како у Ивању има парцелу од једног хектара на којој сеје квалитетну траву. Нешто ручно, нешто машинама „скине“ у Каћеву тако да за зиму припреми сено са површине од око десетак хектара. А све потребне машине, има.

„Око стоке стално има посла. Радно вријеме ти нико не гледа, што би се рекло, од јутра до сутра. Љети посебно. Устанемо прије 6 а легнемо после поноћи. Па и кад нема посла,човек је обавезан. А да нема користи не би смо оволико остали. Продамо сир, телад, имамо помоћ државе за уматичене краве, 20.000 по грлу... Слатка је то пара. Ишколовали смо дјецу, имамо за себе, за њих. Ма сваки се посао савлада, све стигнемо, дјеца нам помогну...

А и Каћево се последњих година променило. Живље је. Истина домаћинство Хурића је мало „спутно“ мада је око њихове,“начичкано“ неколико кућа. Готово на свакој се види активност домаћина, углавном наследника који одржавају бабовину. Иако неће да се врате „за стално“ не дозвољавају да запусти огњиште са ког су поникли.

Kacevo 5

„Види се да се народ окреће селу. Старе куће се „масовно“ поправљају тако да у сваком засеоку „живи“ по нека. Ако није пуна увијек има неко ко послује око имања, поправља кров, мијења столарију, одржава, обилази. Малине су стварно донијеле нови живот Каћеву, каже с оптимизмом Заим.

„Посебно је живо љети када је берба. Пролазе људи, чују се њихови гласови, „дрче“ аути... То доле ниже јер је овде превисоко за малине. Мало, мало па видиш да су никли нови уређени засади. Видим раде људи. Значи да им се исплати и да у томе виде перспективу, закључује Заим Хурић, сматрајући и сам да ће се у Каћево вратити нови живот.

„Е сад би власт могла да реагује. Лоша је струја, сигнал за телефон „варира“, нема ТВ програма а и на путу би се могло још порадити. Али добро је што сретнеш људе, проговориш а и ни зими више није толико пусто јер наилазе ловци“.

А што се тиче преоријентације домаћинства Хурића на производњу малине?

„Од тога нема ништа!Ми смо ти сточари. Малине и стока, то двоје не може заједно. Започели су неки па се по читав дан чула рика крава. Кад нешто мораш да радиш, мораш! Не можеш да оставиш за сутра, не можеш да одложиш за касније. Крава хоће да се помузе и нахрани на вријеме а малину ако не убереш кад треба, пропадне“, каже Заим одлазећи да „доведе“ бар две краве са испаше. Да фотографишемо. Ведра Бинаса користи прилику да са поносом покаже своју «апотеку». А има шта и да се види.

Млекар одише чистоћом, сијају се кантице, жуте качице, беле на полицама уредно сложена «ћедила» и мреже на којима се цеди сир пре него што Бинаса поређа кришке у посуде.

«Ја сам сад направила ситуацију да ми је све при руци. Е стварно, не знам колико произведем сира мјесечно. Некад сам водила евиденцију и чаброва и кантица али то више не могу да испратим. Једино да израчунамо, ако крава даје од 14 до 20 литара млијека а ако за кило сира треба... па то помножиш са данима... показује Бинаса завидно математичко знање и смеје се.

У просеку око 150 до 200 кила месечно. Углавном све прода. Нешто се наручи телефоном, нешто на пијаци. Она би радо, каже, мало до пијаца. Воли да је међу народом, али је доста послова у које се Заим не разуме, па остаје у кући.

Заједничка фотографија за крај. Дивних, дружељубивих, срдачних и изнад свега вредних домаћина. И каћевске јесење рујевине.

М.Цмиљановић

Memnuna Cmiljanović

Novinar nedeljnog lista "Polimlje".

Marketing

Baner oglasavanje

Vesti dana

Tag Cloud

MiniCalendar

Novembar 2017
NPUSČPS
1234
567891011
12131415161718
19202122232425
2627282930

Kursna lista

 

Broj poseta sajta

1777187
Danas
Juče
Ove sedmice
Ovog meseca
Prošlog meseca
Ukupno
860
1167
7109
21427
70371
1777187

Vaš IP: 54.198.134.32
2017-11-18 18:50