БЈЕЛОБАБЕ: ГОСПОДИН У ДУШИ

  31 Oktobar 2016

Кроз Бјелобабе је некада пролазила главна саобраћајница на релацији Скопље – Сарајево а на Беговом мосту је било живо к`о на Липовачким шумама, каже Горан Пузовић који се после краха ФАП-а посветио селу. Да сам млађи петнаестак година специјализовао бих се само за малине, не бих ишао да радим код неког приватника за 15 - 20 хиљада динара.

Вијугавим, заобилазним путем кроз Хисарџик, прилично оштећеног асфалта, стижемо пред велику родитељску кућу Горана Пузовића на Бјелобабама. Теку последњи лепи јесењи дани, сунчеви зраци полако топе измаглицу па крајолик, утонуо у неку јутарњу тишину, изгледа чаробно. И двориште нашег домаћина одише истим миром, чак ни огромног, ухрањеног пса овчара не узбуђује долазак придошлица. Само лењо подиже главу, протеже се и урони у своју поспаност. На пропланку пландују овце и само се с времена на време чује чактар.

Овде своје дане, након што је остао без посла у Ливници, проводи Горан Пузовић.

„Оде ФАП на добош“ каже видно разочаран један од последњих металобрусача овог гиганта.

„Радио сам до краја децембра прошле године, узео социјални програм и завршио на Заводу. Са 40 година радног стажа бићу кажњен максимално а при том сам 36 година радио у норми. Пензија ће ми бити можда двадесетак хиљада. Каква је то правда!“

Али зато наш домаћин има своје село и лепо имање. Има и снаге да се бави њиме.

MC Bjelobabe1

„Има једна стара изрека: Паметан живи где му је боље, а будала где се родио“, каже Горан и прича да је увек био емотивно везан за своје село:

„И кад сам радио, долазио сам обавезно сваког викенда,а и чешће. Данас јесам задовољан што је сачувана земља и што се захваљујући мом оцу Неђељку очувала та инфраструктура имања коју ја данас одржавам“.

Горан брине о 15 оваца а има и засад од 1500 садница малине. То је окосница његових послова на имању у Бјелобабама, али је много других успутних и сваштарских послова.

„Да сам млађи петнаестак година специјализовао бих се само за малине. Овде је одлично поднебље, 820 метара надморске висине, као створено за малине. Не бих ни случајно ишао да радим код неког приватника за 15 - 20 хиљада динара. И сада гајим овце, продам јагањце, остане стајњак за малињак, продам малине, стигне време за печење ракије и тако се круг затвори. Јесте да радим по цео дан али сам, колико- толико, свој газда. И господин сам у души.“

„Мој Горан има користи од села али и много ради. Сад треба да припреми дрва и за мене и за његову кућу у Лукама…Ја њему захваљујем али не бих волела да свој живот ремети због мене. Али он каже да воли село, прича бака Вера, Горанова мајка.

MC Bjelobabe3

И ако има 84 године, старост није избрисала некадашњу лепоту са њеног лица. Питам је како се удала, како су се некада забављали млади.

„Како! Газде су тражиле цуре из газдинских кућа. Све по препоруци. Ко је имао доста земље и још коња седленика, тај је био газда. Био неки Јован Кувеља, па Ђоко Пузовић…Ми смо били сиромашни али из добре куће Диваца и поштени:

„Била сам висока и вредна а очи крупне, па нам се погледи сретну и „преблицају“, прича кроз смех бака Вера, присећајући се како се загледала у свог супруга Неђељка и дошла у кућу Пузовића. Није ми свекрва баш волела снају од Диваца јер су јој као партизани убили сина од 18 година …Била је ћутљива и замерљива и много је вољела шћери“, каже као за себе бака Вера.

„Било је тада пуно омладине. Па само је моја свекрва изродила 12 деце. Овде су живела племена Пузовића, Васиљевића, Павловића, Пушица, Кувељића, Диваца… Радило се по цео дан на имању а навече се богами, ишло на прело. Ми би се млади дружили, играли, ма све су греде под нама пуцале,од младости и силине, прича са сетом бака Вера и закључује да се данас много боље живи него некад:

„Нисмо много имали али смо се радовали свему и свачему. Велики се гости дочекивали са мало куваног кромпира, пасуља, уштипака, јабука и ораха. Ко је умесио питу, то је била велика част. Били смо здрави и срећни. Замакну низа страну мој муж и ђевер, оду на посао све пјевајући. Па кад смо добили светло, други живот настао…А види данас, сто чуда има али све нервозно и незадовољно...

„Е, сад ти падају ти стубови за струју, реплицира Горан не слажући се са мајком поводом бољег живота. Из његове перспективе, некада се, у ближој прошлости, живело боље. И то много.

„ФАП је био познат. Радило се, напредовало, надало нечему. Људи су на потпис куповали аутомобиле, прича са сетом сматрајући себе и своју генерацију великим губитницима и жртвама транзиције. Што се тиче даље прошлости добро се сећа села из периода када је живело пуним плућима:

„Било је некада на овом потезу 30-ак домаћинстава са доста чланова. Кроз Бјелобабе је пролазила главна саобраћајница на релацији Скопље – Сарајево, све до `89. године. Сваки дан су четири линије ишле и то две ујутру Пријепоље – Скопље. То је уносило живост у село. Када из ФАП-а крене конвој од 50 аута који су возили шасије за аутомобиле, на Беговом мосту је било к`о на Липовачким шумама. Сећам се кад ми је стриц отишао у војску у Ђевђелију, ту му је стао аутобус, каже Горан и показује руком у правцу пута. Овуда су свакодневно пролазила возила сјеничке „Новоградње“ а ми деца би се често превозили до школе у Милешеви или назад са њима.Било нас је по некада, само из моје генерације, по десеторо. Сада нема ни једно, каже Горан Пузовић и набраја само четири стално насељене куће. У њима живе четири старице.

„Требало је на време учинити све да људи не одселе а сада је мало касно и мало вероватно да би се неко вратио и овде наставио живот. Главна сметња је био тај пут. Да су га асфалтирали, да су модернизовали ту саобраћајницу цео овај крај би остао активан, село не би замрло и све би било другачије“, сигуран је Горан.

MC Bjelobabe2

„Ако живиш на селу а немаш неку другу „сигурицу“ тешко да ћеш ту да останеш“.

За сада је Горан Пузовић једини који је на овом потезу направио прве пионирске кораке ка повратку у будућност. И он одржава инфраструктуру свог имања пре свега јер је, како воли да каже, жртва транзиције а ни сеоски послови му нису страни. За сеоске „задатке“ којима се бави има сву потребну механизацију, трактор, косачицу, фрезицу...

Интересујемо се да ли постоји могућност да се један број потомака врати и оживи Бјелобабе.

„Тешко. Све је то одселило, неко у Непек, неко у Тињак, Луке...“ каже каже наш саговорник и домаћин док „подстиче“ ватру и док чекамо с нестрпљењем да из казана потеку прве капи овогодишње шљивовице. Ове године се шљива добро „плаћа“. Све остало је замрло.

М.Цмиљановић

Memnuna Cmiljanović

Novinar nedeljnog lista "Polimlje".

Marketing

Baner oglasavanje

Vesti dana

Tag Cloud

MiniCalendar

Novembar 2017
NPUSČPS
1234
567891011
12131415161718
19202122232425
2627282930

Kursna lista

 

Broj poseta sajta

1777186
Danas
Juče
Ove sedmice
Ovog meseca
Prošlog meseca
Ukupno
859
1167
7108
21426
70371
1777186

Vaš IP: 54.198.134.32
2017-11-18 18:50