„POLIMLJE“ NA KARAULI: „ODRŽIVI RAZVOJ“ NA 1300 METARA

  17 Oktobar 2016

Mujo (43) i Razija (44) Čaušević – juče, danas, sutra, o svom imanju i svojoj nafaki na Karauli, na nadmorskoj visini od blizu 1300 metara. Na drugim mestima se živi možda bolje, ali je naša sudbina ovde i mi od ovoga više ne tražimo.

Smešten u jednoj od karaulskih uvala, zaštićenoj od severnih vetrova, nalazi se dom porodice Muja Čauševića, upornog, rekli bi gotovo tvrdoglavog zaljubljenika u selo. Srećom pa je u braku sa Razijom, devojački Bećirović, koja je sličnog stava a da je to tako postaje jasno već nakon prvog susreta na vratima lepo uredjene seoske kuće na dva sprata. I jedno i drugo sijaju zadovoljstvom domaćina kojima su iznenadni gosti stigli na razgovor o selu i „matematici održivosti“ na 1300 metara nadmorske visine.

 IMG 2806

-Osim ljubavi prema selu i zemlji, te marljivosti, spremnosti da se osvane na njivi i omrkne u štali, da se kad god zatreba pokazuju strpljenje i veština čekanja, nemamo vam ponuditi ništa drugo kao odgovor kako i zašto sve ove godine uspevamo ovde na Karauli, mudro počinje priču Mujo. Na tri hektara sopstvenog imanja kombinujemo seoske poslove i delatnosti i, hvala Bogu, ne žalimo se. Jedne godine rodi voće, druge su pune košnice meda, treće ima trave u izobilju, četvrtu obeleže pečurke i šumski plodovi... i tako u krug. Dese se i loše godine za sve, ali mi se ne predajemo, stalno se čuvamo za njih i izduramo nekako do prve žetve i prvih prinosa.

Zbilja, lako je slušati kako Mujo sve ovo priča. Pokušavam da zamislim godinu kasnih mrazeva i ranih snegova kad se poljoprivreda svede na avanturu sa neveselim krajem...Ipak, Mujo ne ostavlja dilemu: I tada, takvih i sličnih godina, nema ni govora da nam se nešto drugo nametne.

 IMG 2810

Mujo i Raza sa neskrivenom srećom pričaju o deci. I imaju razloga da nam se pohvale jer njihovi Medina i Mirsad potvrdjuju tradiciju Karaule ali i Čauševića: sklonost ka učenju, knjizi, prirodnim naukama pre svega. Medina je treća godina na PMF u Beogradu a Mirsad gimnazijalcu u Prijepolju. Ovo malo Karaule sa nekoliko desetina odžaka, ima svoje doktore nauka, profesore, inženjere, pravnike...I ima jedan posve interesantan običaj o kome nam Mujo priča:

-Mi smo na Karauli praktično svi rodbina. U ranijim vremenima kao da je postojao nepisani zakon da se brakovi sklapaju pre svega unutar Karaule, tako da smo, sadašnje generacije gotovo svi medju sobom svojta. To, naravno, ima svojih prednosti, kaže Mujo.

Čauševići, Mujo i Raza, obradjuju tri hektara svoje zemlje i kose gotovo još toliko obližnjih livada, kako-kad.

-Da možemo stići, pola Karaule bi kosili i koristili za ispašu. Mnogi ljudi, rodbina uglavnom, nude i mole da se pokosi, da ne zarasta. Često to zbog toga samo i uradimo, ali sve je manje vremena a i snage da se zarobljavamo tudjim imanjima, kaže Raza. Za pet krava i nešto teladi imamo dovoljno hrane za duge zime, a glavni je problem što su parcele uglavnom nepristupačne za mehanizaciju. Neke livade se teško pokose i ručnom kosačicom pa to počinje da bude problem jer za ručno košenje treba mnogo dana i mnogo snage.

Čauševići imaju redovne kupce. Mujo priča da već sedam godina nije na pijac u Prijepolju iznio ni kilogram sira. Ranije su nakupci dolazili pred vrata, sada se sir isporučuje isključivo redovnim kupcima a ono što preostane upute bratu u Beograd koji to distribuira u prestonici.

 IMG 2846

-Pre nekoliko godina imali smo redovan i kvalitetan otkup mleka. Dolazili su otkupljivači gore na brdo kod džamije i redovno otkupljivali sve količine mleka koje bi ponudili. Terao sam kante mleka na konju, lepo smo prolazili. Sad je malo drugačije, pojavili se proizvodjači bliže preradjivačima, tako da svako tera svoju ekonomiju i isplativije je mlekarama da pokupe mleko u neposrednoj blizini nego da nabijaju troškove dolazeći na Karaulu. Kad prodje sezona možda bi se i prodalo nešto mleka, ali i mi smo se preorijentisali u medjuvremenu pa mleko preradjujemo u sir. Imamo dobar kvalitet, vodimo računa o svakom detalju i nemamo problema sa plasmanom. Po sezoni prodamo nešto preko hiljadu kilograma sira. Istina, cena varira jer je ponuda sve veća, ali ono što je naša nafaka, neće nam niko uzeti. Ne žalimo se, nemamo razloga, kaže Mujo.

Mujo i Raza su stočari, kako bi se reklo, po „definiciji“. Njihov dom krasi dvadesetak diploma za osvojena prva mesta na izložbama stoke. Tu su, istina, i neka šahovska priznanja, što Mujova što Mirsadova.

Mujo je ono malo rada van kuće, nešto oko godinu dana, imao u obližnjoj, nekadašnjoj farmi ovaca u Aljinovićima. U vreme kad se belelo na pašnjacima nekoliko hiljada grla „državnih“ ovaca! Bilo nekad.

mmm6 5

Mujo je, takodje, vrstan pčelar. Ima, veli, trideset i nekoliko košnica, ponosan je na njih. Bez obzira na sve češće loše godine za pčelare, ne odustaje. Kad je sve kako valja, zna da iznese na tržište preko 200 kilograma meda.

-Ove godine taman koliko nama treba u kući. Ni grama nema za prodaju. Ali kako drugima tako i nama, nema tu žalbi, pomirljivo kaže Mujo.- Odavno nije bila lošija godina za pčelare, ali se bojim da će ih biti sve više. Vidite samo koliko se malina sadi i koliko se hemikalija sruči po okolnim bregovima. Neće to izići na dobro, bojim se!

Da se dodje do Karaule ne treba gledati rastojanje u kilometrima i računati uštedu goriva. Iz Prijepolja je mnogo duže ali i mnogo lakše preko Nove Varoši i Aljinovića, a naša poseta je, razumljivo, usledila kraćom varijantom. Potvrdila se, i u ovom slučaju, narodna izreka „Preko preče, naokolo bliže“. Put do Kaćeva i nekako, od Kašana – nikako! Zaista, šta se dogodilo sa starim sjeničkim putem, posebno na trasi Kašan – Karaula, je neverovatno. Čini se da sve što ima „stodesetki“ i drugih nekadašnjih vojnih kamiona, baš je na toj trasi vuklo, izvlačilo, transportovalo, kotrljalo i šta već ne, balvane što za gradju i tehničku preradu, što za ogrev. Put je jednom rečju – katastrofa! To u punom smislu opredeljuje i odnos meštana Karaule prema opštinskom centru. Nekad je za to vreme veoma dobar put prolazio Karaulom, zaobilazio Aljinoviće. Sad se okrenulo, asfalt je preko Aljinovića, preko Karaule rupa do rupe!

-Videli ste. Mi ga i ne koristimo, idemo preko Aljinovića, osim ako je neki posao na Kaćevu ili neka dženaza u tom delu opštine, priča Mujo. Zimi je posebno teško, tada niko ni ne pomišlja da okrene tamo prečicom. A probleme imamo i sa strujom. Napon je u redu, struja je trofazna, ali su izolatori u takvom stanju da čim počne kiša mi ostanemo bez struje. Poseban problem je tada muža. Nije lako pomusti ručno pet krava. Ljetos je bilo naročito teško jer je kiša padala svaki drugi dan i mnogo puta smo ostali bez pomoći muzilice. Ako uveče nestane struje, računaj da je i jutarnja muža ručna. Ima tu nekoliko ljuidi agregate na koje se muzilica može prespojiti, ali je to neuslovno, valja vući svakih časa agregat od komšije do komšije. Zato i izbegavamo pozajmljivanje. Mučimo se, nema izbora. Zovemo Distribuciju, uključe nam struju, ali ono opet izbaci, sve dok ne prodje neko vreme, valjda da se isuše ti izolatori, šta li?

No, Mujo ne klone duhom. Ne okrivljuje nikoga. Tako nam je kako nam je.

-Pa zvali me prošle zime neki mediji, neki portali iz Novog Pazara... Pitaju jeste li zavejani, ja velim jesmo. Oni pitaju pa čisti li vlast put, ja velim čisti. Oni kažu kako čisti kad ste zavejani? Valjda je trebalo da im kažem kako se put ne čisti! A ne mogu to da kažem jer svakodnevno je mašina radila, ali šta vredi, vetar za njom vraća snijeg dje je i bio. Pa ko je kriv, onaj što čisti ili onaj ko zatrpava?

Nije lako ovde živeti, bez obzira na lični izbor. Zato Mujo i Raza nemaju dilemu: deca će se školovati dok god budu imala želju da napreduju i stiču znanja, ali Karaula ne treba da im bude životni cilj. A i kako bi bila. kad je ćerka Medina već na trećoj godini Prirodno-matematičkog fakulteta u Beogradu gde studira matematiku i programiranje, sin je u Prijepoljskoj gimnaziji, studiraće i on, ako bude hteo...a hoće!

-Budućnost pripada omladini i neka oni odluče šta će, kako i gde. Mi smo ovde i kao i svi pravi roditelji sve što radimo je sa ciljem da deci bude bolje, kaže Raza. Ni jedan naš problem nije tako veliki ako znamo da pomažemo svom potomstvu.

A problema nije da nema. Čak ni mobilni telefon ne možete nositi po ovom delu Karaule. Kod Muja telefon „sedi“ na samo jednom mestu u kući. Tu ima mreže. Ne da se ni u ruke uzeti, odmah je „ispao iz mreže“!

Uključiš „spikerfon“ i pričaš, daje Mujo instrukcije...

M.M.Mutabdžija

  

Muharem Mutabdzija

Muharem Mutabdzija,

Glavni i odgovorni urednik nedeljnog lista "Polimlje".

Marketing

Baner oglasavanje

Vesti dana

Tag Cloud

MiniCalendar

Novembar 2017
NPUSČPS
1234
567891011
12131415161718
19202122232425
2627282930

Kursna lista

 

Broj poseta sajta

1777773
Danas
Juče
Ove sedmice
Ovog meseca
Prošlog meseca
Ukupno
415
1031
7695
22013
70371
1777773

Vaš IP: 54.162.241.40
2017-11-19 09:16