„ПОВРАТАК У-БУДУЋНОСТ“: „ДАО САМ ЂЕЦИ ВЈЕТАР У ЛЕЂА“

  10 Oktobar 2016

Отац му је кућу „дизмару“ пренеo на леђима. За другу су на леђима носили материјал јер није било пута. Брали гљиве и оне их прехраниле. А онда Сенад 2002. посадио прве малине, купио трактор, радио за друге и проширио имање. Сад има 8000 стабала малине. Један је од првих домаћина у Хисарџику. Син Џенис види будућност на селу.

Хисарџик је увек био „живо село“. С јесени, посебно, све мирише и разлива се у бојама шљиве, јабуке, крушке, кестена, дрењка, купине, а као скупоцени украс стигла малина.

За сликовито село било је карактеристично да су људи радили, најчешће по грађевини или у „комуналном“ али нису силазили у град, већ су настављали да живе у свом селу. И данас у Хисарџику 60 кућа. Чују се људи.

Сенад Фетаховић живи са супругом, два сина, кћерком и мајком на имању које стално проширује и не крије да му је то „на понос“. Или како би рекао комшија му -сигурно је међу првима данас овде. Три куће, три генерације, свако има своју причу, а свака прича је прича о упорности да се опстане, али и ризику да се покрене, да се не клоне, да се не преда „хауфлуку“.

-Ово овде су ти Дуварине, ми смо изнад Бјелица, смеје се Сенад, висок и стасит, добро расположен, гостољубив и спреман да ми покаже сваки кутак свог великог имања, сваку воћку, стадо оваца, крошње кестена. Иако га мајка одговара, открива ми и зашто Фетаховића зову „гилге“. Е, то је због тога што је неки прађед, видео ђевојку на потоку како пере веш, те је стао „гиликати“, што ће рећи голицати, а она иако „голицљива“ није се много бранила...Смејемо се уз јутарњу кафу и не ширимо причу јер се „неки љуте“.

Ih Senad F.2

Фетаховићи су стигли овде из Рожаја, један брат се настанио у Ташеву, други у Песељима, а трећи у Хисарџику.

-Моји су се одувек бавили гајењем воћа, највише било јабука и крушака, а шљиве смо продавали за ракију комшијама Србима, а нешто смо и ми пекли за своје потребе, слабо се продавало. Од јабука и крушака се правила сита. Зна се да су овде крушке разне: јерибасме, кисељаче, беговаче. Мој бабо Хилмо много се мучио у животу. Остао без мајке кад је имао само двије године, отац волио да попије, па је био више гладан него сит, ишао да чува краве, радио у Ротошима на мејдану, па преко Косатице ишао и враћао се кући. Мукотрпно. После се запослио у Комуналном предузећу. Кренуо би на посао у пет, а враћао се у четири поподне, па онда око куће, прича Сенад. Мајка Злата слуша, пуши, на глави шамија с керицама. Удала се за десет година старијег Хилма кад је имала само 14 година. Довели је на коњу из Доњих Страњани. Видела га јесте пре удаје, на свадби у Хисарџику. Дошла код родбине. Она, која је остала без оца као мала, удаде се за Хилма, који остао мали без мајке. Скупише се две сиротиње. Тежак живот.

-Жестоко тежак, каже отресито Злата, која је прешла седамдесету али је онако ситна још сва окретна.

-Ми смо ти, дијете,брали „губу“ и она нас је прехранила. Кад сам дошла била мала кућа, огњиште и вериге, црепуља и сач. Ја сам ткала ћилиме, прела, копала, сијала, брала, жњела, родила четворо ђеце, сви су завршили средњу школу. Губа нам је била главни извор прихода, она нас је довранисала, син је кућу купио у Залугу захваљујући њој.

Гледам стару кућу, дизмара још стоји, типична за овај крај, са папучлуком.

-Е, ту је кућу мој бабо Хилмо донио на леђима. Пренио дио по дио куће коју је купио испод Дундора. А после саградили нову са бетоном, материјал изнијели на леђима, није било никаквог пута довде. Сви смо радили кад смо мало поодрасли. Брали печурке, млатили клеку, продавали у Сјеници. То нас је школовало. Ми смо имали хектар и по лоше земље, једну краву, дрва носили на леђима из потока, радили смо код других у селу, а они нам уместо пара дотеривали брашно, то ти је била као компензација, прича Сенад Фетаховић, који је завршио средњу школу, ону „усмерену“ и постао конфекционер. То је било “нешто“ за тадашње сеоске услове. Отишао, вели, на радну акцију у Чаковец 1986. јер је то био услов да га запосле. А запослило га у погон „Ириса“ у Бродареву. Да му, ваљда, буде што даље. Пође пешке до Пријепоља у четири ујутру. А кад је био друга смена, враћао се кући у поноћ. Никад га није било страх.

-Онда је била слобода, добацује мајка Злата.

Ih Senad F. 3

Био је и „задња генерација оне Титове војске“. Мало после ће се и оженити комшинком Разом. Таман „на вакат“ али у зао вакат јер је била 1991.година. Раза се била запослила у Текстилном комбинату, кад „нестаде памука и хајде кући“!

-То су нам биле најтеже године. Она хоће да се породи, јауче од болова, а на Беговом мосту војни пункт, заустављају нас и питају где ћемо, шта ћемо, али разумео неки командир, види да је жени пуко водењак, те нас, срећом, пустише на вријеме, сећа се Сенад.

Родио му се син Кенан, а почела инфлација. Нема ничега. Сви су се „сналазили“, па се и он некако „убацио у причу са горивом“ јер су биле несташице бензина. Добро зарадио тада. Али те паре отишле како су и дошле.

- А било је да хљеба нисмо имали. Још сам радио у „Ирису“ али све је мање било посла и 2001.било је готово. Добио сам 1000 евра отпремнине и окренем се пољопривреди. Од пунца купим хектар и по земље. Воће продам у Пљевљима и Сјеници. Набавим овце и краву. Продавао сам сир и млијеко у Пријепољу. Купим трактор, почнем да радим са њим коме год је требало, набавим алатке. Све почело добро, па онда се мало попије, мало коцка, па позајмиш, па дуг. Роде ми добро шљиве, ја направим ракију, све продам и вратим сав дуг. Кућа је мени увијек била у мислима и моја фамилија. Мора се тако мислити. Купим 10 овнова за курбане, све их продам и ето пара, смеје се Сенад.

Седимо и пијемо кафу испред нове, лепе куће са погледом на Јеринград, коју је подигао за своју породицу.

-А онда сам 2002.године купио 2000 садница малине и посадио. Родило добро, али тада био тежак откуп, година кишна, нема хладњача, молиш да неко купи за 50 динара гајбу. Али ја сам опстао. Трактором сам орао у свим околним селима и добро зарађивао, тако да сам могао да улажем и проширим имање. Проширио сам стадо оваца, уматичио и њих и краву, купио ракијски казан, све живе машине. Сад имам 3 хектара своје земље, без бабове. Испечем за ракију 8 тона „ранке“ и продам 1000 литара. Продам и 60 кила сира мјесечно и 500 литара млијека. Не носим више на пијацу, дођу овде да узму. Сијемо кромпир, лук, пасуљ, поносан је Сенад Фетаховић. Па, ипак...

-Сада је најбоља малина. Имам ево 8000 стабала. Ако би било све како треба, догодине ћу наћи 8 тона малине. Колико је то у парама?! Око 15.000 евра и ја сам хаџија!

Ih Senad F. 4

Некако ми радосно слушати такав оптимизам, такво умеће „устајања“ и кад се падне на нулу, такву вољу, стални улазак у ризик и нада да ће се успети, да се неће предати халу.

-Пољопривреда је напорна. Велики је то улог и ризик али јесте спас, јесте нада. Само недостаје радне снаге. Мени ђеца помажу. Њих троје је одржавало школу у селу једно вријеме. За разлику од мог баба који је увијек био сиромах, није имао ништа, па ништа није ни оставио, моја ђеца имају вјетар у леђа, поносан је Сенад Фетаховић у својој педесетој години живота.

Око куће цвеће, све боје све ређих ђурђина који су некад красили све пријепољске авлије. А нана Злата тако негује бегоније да ја раскошнијих не видех. На сунце се суше гајбе печурки. Злата воли око њих.

-И даље беремо губу. Набрали смо 400 кила сирове, то је око 40 кила осушене и то се прода за 100.000 динара, веле.

Млађег сина Џениса, лепушкастог момка од двадесетак година, који је завршио аутоелектричарски занат, нашли смо на њиви, на трактору. Вади се кромпир.

-Малине су сада добра прича. Могло би се живети овде, имамо сву механизацију. Био сам у Немачкој два месеца код даиџе, радио сам, секао јеле. Радило се по 7 сати, сатница 10 евра. Добро је тамо за живот али се само ради. Нема слободног времена, само недељом.

Питам Џениса шта недостаје, шта би могло у селу да се унапреди, да ли девојке, његове вршњакиње, размишљају о селу као о својој будућности.

-Овде недостаје само пут и боље снабдевање струјом. Моји вршњаци готово сви тренутно размишљају о малинама. Добро је што је много народа из града купило земљу или узело у закуп јер је пре коју годину све било запуштено. А праве сељанке неће на село. Одоше. Оне само причају о изласцима и нокте да праве.

Индира Хаџагић

Indira Hadžagić

Novinar nedeljnog lista "Polimlje".

Marketing

Baner oglasavanje

Vesti dana

Tag Cloud

MiniCalendar

Novembar 2017
NPUSČPS
1234
567891011
12131415161718
19202122232425
2627282930

Kursna lista

 

Broj poseta sajta

1777694
Danas
Juče
Ove sedmice
Ovog meseca
Prošlog meseca
Ukupno
336
1031
7616
21934
70371
1777694

Vaš IP: 54.224.102.26
2017-11-19 08:01