„Повратак у - будућност“ : „САЂЕЊЕ РОЂАКА“

  22 avgust 2016

„Праве се и преправљају спискови, ко је најпречи, а ко најзаслужнији да се запосли. Важи она-где год нађеш згодно место, рођака посади! У спискове се уносе цела села и засеоци. То више није списак за запослење већ списак за исељење целог села на градску територију“. А у привреди ради само ј е д а н економиста од 3800 запослених. (1965).

Безнадежност, учмалост, споро прихватање промена, одлике су овог краја и у првој половини 20.века. У таквој атмосфери, излазе у пријепољској касаби, па варошици, прве новине у Санџаку, а М.Жугић, упорни уредник, власник и новинар, под псеудонимом Ђуро Звјерота, оставио запис пре 80 година који је дуго остао актуелан и који је цитиран шездесетих година.

„Прво да захвалим по реду свим инспекцијама, изасланицима разних хуманих и културних друштава, чувеним политичарима, научницима који долазе да нас подучавају и поучавају. Они чине велику жртву и самим тим што долазе у наш крај. Ту велику жртву наша јавност наглашава, надлежни признају и достојно хонораришу. Жртва јесте велика, иако господа долази само у лепе летње дане, само у неколико места у која може доћи аутом, где има нешто што личи на пристојан хотел. Ми који цели век проводимо овамо умемо високо ценити пожртвовање тих људи који снисходљиво пристају да дођу да нас -виде. Хвала надлежним који их шаљу и плаћају им дневнице. Нека нам опросте што им се намећемо да их обавестимо мало и о селу Злобрђу јер где би се они трудили да до њега допру. А зар је једно Злобрђе у Санџаку? Село има 60 кућа, с јесини, док има тикава, зукава и крушака, има и хлеба. У марту се мало притрпи. У кућама коначе заједно и чељад и стока, болештине стижу чељад, деца су крастава, са меким костима. Сељаци то зову „френга“. Народ верује да то долази с водом и ваздухом, да је неко проклетство, испитивао није нико. Светина се лечи једино кађењем на кокошијем ђубрету“.

Послератна власт у првих петнаест година паралелно индустријализује општину и води агитацију за еманципацију села.

Поред плантаже воћа у Бродареву, на Јабуци је отворен електрични млин. Важан датум је 1950.година када је отворена прва ветеринарска станица у овој општини и стигао први ветеринар Милорад Мачужић који је пешке ишао у забита села и лечио стоку која је деценијама боловала од тешке заразне болести црног пришта, односећи и животе људи. Први аутомобил, фићу, овај ентузијаста, односно ветеринарска станица, добили су 1978. године! То најбоље илуструје колико је власт била заинтересована за село и развој пре свега сточарства јер је за то требало знања и средстава која су недостајала, а индустријализација и неконтролиснао запошљавање по предузећима и администрацији довели су до огромног одлива радне снаге са села.

ТИТО:“ОВАЈ КРАЈ ТРЕБА ДА ПОДИГНЕ ПОЉОПРИВРЕДА“

Председник државе Јосип Броз Тито посетио је Пријепоље 1959.године. Рекао је пред хиљадама људи:“ Човек који је некада походио ова села и ову варош не би могао да их препозна, а ја сам 1941.био близу Пријепоља и видио сам један занемарен карај. А чиме ћемо, чим прије, подигнути овај крај из заосталости? Не може се само индустријом. За овај крај је то пољопривреда јер ви имате прекрасне пашњаке и ливаде. Млади сељаци треба да се отарасе заосталих навика. Саобраћај је битан. Нема жељезнице од Фоче до албанске границе, а без ње нема развоја и зато ће овде доћи пруга“.

Пословни савез откупљује стоку, одабира најбоља грла која се извозе у иностранство. Хиљаде грла оваца и јагњади из овог краја одлази у буљуцима или хладњачама за Грчку. А у исто време, учитељи одлазе са села, чим је престала да важи директива по којој су упућивани у забите и неразвијене крајеве да просвећују људе. Бројне школе се затварају. Пише се много о селима и напретку. Од 1961. до 1963. године 20 села је добило струју или 1100 домаћинстава.

ih povratak u buducnost 1

Како је изгледало Каћево пре нешто више од пола века? Прича каже да су „сурови горштаци са оријенталним догмама неповерљиво прихватали новине, да су плуг и шпорет за њих били непознати 1948.године. Прва кућа покривена је црепом 1945.године, а само неколико људи је имало четири разреда школе. А 1963.године сви су имали шпорете и плугове, 80 домова добило је струју. Била је велика неверица кад се 1961. почело са електрификацијом, па су Каћевци говорили:“Аха, догонићемо ми струју суботом на коњима из Пријепоља“. А Милаковићи? Кажу да онај који је први дошао у Милаковиће мора да је бежао од великог зулума јер ако је нашао ћор-буџак, нашао га је. Имало је село 20 кућа брвнара, около високе планине, до Бродарева 3 сата, па, веле,овде долазе само када се какве силе заваде. До 1948.године био један писмен човек који је писао свима све што је требало, а млади света виде само кад оду у војску. До 1950. никада нико из Милаковића није отишао да живи у неко друго место, а онда се први запослио у милицији, а 1963.ишколовао се и први учитељ“. Али домаћини имали и по 100 оваца.

А Бродарево 1963.године већ називају варошицом, није ни село, ни град, има расвету, улице, радње, водовод, уместо шиндре куће се покривају црепом, има основну школу са 600 ђака и 16 наставника, погон Текстилног комбината, има Пољопривредну задругу, плантажу воћа, пошту, станицу милиције, ресторан, кафоточје, бербернице, купатило. Овде се највише у крају произведе јаја, па је откуп „фртаљ милиона“.А у Завинограђу се ткали чувени ћилими. Влада мишљење да онај ко има вола, коња и тка ћилиме може имати и пара (кад затреба). У то време у општини је чак 300 ткаља ћилима. Једно време се организовано откупљују и пласирају на тржиште преко „Ириса“, извозе чак и у западноевропске земље, а онда се неко „досетио“ ,па смањио откупну цену, те се и ткаље снашле, па саме продавале ћилме који су стизали у Сарајево, Београд, Загреб, Сплит, Дубровник.

У исто време, у Бродареву и Аљиновићима, иако имају зграду, не раде амбуланте, нема прегледа, неће доктори да долазе. А у Аљиновићима нова школа, у плану производни погон, фарма, ђачки дом.

КРАВЕ ЗА ПЛАЦ, ОВЦЕ ЗА ФРИЖИДЕР

Само за три године преполовљен је сточни фонд у општини. Сви хоће да се запосле. Овако то изгледало: „Праве се и преправљају спискови, ко је најнужнији, ко је најпречи, а ко најзаслужнији да се запосли. Важи она-где год нађеш згодно место, рођака посади! У спискове се уносе цела села и засеоци. По 200 људи на једном списку појединих одборника. То више није списак за запослење већ списак за исељење целог села на градску територију“. Тако Циглоцрепана тражила раднике, Завод за запошљаве посла стотину без квалификације али само четворица пристала да раде , а остали веле да тамо раде само најсиромашнији док места у фабрикама добијају синови и кћери најбогатијих сељака. Наводи се пример газде с Коловрата који има земљу најбољег квалитета, а у фабрику запослио жену, сина и снаху. Сви су, наравно, полуписмени и без квалификације. Баш тада, а средина је шездесетих, уочава се да не расте продуктивност по фабрикама јер је „крајње неповољна структура радне снаге, мало је правих индустријских радника. Или прецизније: од 3800 радника чак је 1747 без икакве квалификације. Свега је 18 инжењера и 49 техничара. Од 19 директора фабрика само 3 имају факултет. Модернизује се производња, нове машине, али нема планова за кадрове, за усавршавање. У привреди ради само 1 (један!) економиста. А била је већ 1965.година! Уочава се да „нема одговорности, јер нико не одговара ако није направљен планирани пут, амбуланта,зграда. Усложњавају се проблеми на релацији село-град. Продају се велика имања за какву било кућицу у приградским насељима, на имањима остају само старци, продају се краве за плац, ничу куће без реда. Али неће живот бити лепши ако се физички збијамо, што се хвалимо бројем запослених, што за овце купујемо фрижидере, град расте по броју становника, али се ништа друго не обезбеђује“. Руководство општине 1974.године изјављује:“ Коначно се морају решити проблеми села и пољопривреде. Очекујемо да се реализује зелени план“, односно 113 одабраних домаћинстава чекало је повољне кредите како би унапредили своја пољопривредна домаћинства“. Где су отишле све те огромне паре?! Десетак година касније, општина има 44.000 становника, 20.300 живи на селу, 70 одсто села има струју, односно 51 село од укупно 81 колико их има у општини, 15 одсто села има воду, 52 одсто сеоских домаћинстава има радио, 15 одсто ТВ, 8 одсто машину за веш, 19 одсто фрижидер, 5 одсто ауто али зато само 0,4 одсто трактор а 10 одсто хигјенски клозет! Била је 1976. година! Било је то време када Бродаревци планирају да узгајају малину. На Сељашници, Бостанима и на Јабуци још имају живинарске фарме. У 20 села од 1965. до 1974.отворене су читаонице са 19.000 књига. До 1977.године све су затворене. Почињу да се уочавају прве дивље пилане по селима, уместо планиране фарме, у Лукама ничу куће. Од 1948. до 1955. у пријепољској општини изграђено је 13 задружних домова (Аљиновићи, Ивање, Бабине, Јабука, Бродарево, Сељашница, Велика Жупа,Завинограђе, Орашац, Милешево, Тоци, Страњани, Џурово). До 1978. већина је била у лошем стању, неки већ у рушевинама. А током поратних година били су и магацини и продавнице и домови културе, амбуланте, поште, кафане, месне канцеларије. Мештани траже да се те зграде пренесу на месне заједнице, да се обнове. То се догодило у Сељашници, Ивању и Бабинама. Била је 1978. Од тих зграда данас је једва негде нешто остало.

Индира Хаџагић

Indira Hadžagić

Novinar nedeljnog lista "Polimlje".

Marketing

Baner oglasavanje

Vesti dana

Tag Cloud

MiniCalendar

decembar 2019
npusčps
1234567
891011121314
15161718192021
22232425262728
293031

Kursna lista

 

Broj poseta sajta

4123957
Danas
Juče
Ove sedmice
Ovog meseca
Prošlog meseca
Ukupno
6437
6377
21061
58985
136558
4123957

Vaš IP: 3.214.184.124
2019-12-11 18:26