ЕВРОПСКИ ПУТОПИСЦИ О МИЛЕШЕВИ: ГУНДУЛИЋЕВ „ DIARO DEL VIAGO“

  30 oktobar 2018

Дубровачки патриције Мате Гундулић бележи сјај Милешеве док његов суграђанин, Никола Бошковић бива сведок пада и беде манастира.

Кроз Милешеву су вековима пролазили бројни трговачки каравани, војна и дипломатска посланства, поклисари, песници, мисионари, путописци и други учени људи који су оставили прегршт занимљивих података о овом манастиру, вароши Пријепољу, граду – тврђави Милешевцу и другим местима у пријепољском крају.

MC Projekataa

Те личности нису биле само дипломате своје земље који су штитили политичке и трговачке интересе својих владара већ и неуморни путописци на путу од Дубровника до Цариграда. Из њихових белешки и дневника са тих путовања кроз векове, сазнајемо многе појединости о нашим крајевима, пределима, местима, манастирима, црквама, грађанима и животу људи. Ти неуморни путници бележили су све оно што су видели и запазили почев од изгледа манастира, преко његових светиња, уметничких дела, живота монаха до страдања и пустошења Милешеве. Понекад су ти записи били кратки и штури а некада опширни и пуни хвалоспева и претеривања у опису манастира. Ипак, они представљају драгоцену грађу за проучавање прошлости манастира Милешеве.

ДУБРОВАЧКИ ПЕСНИЦИ

Вишевековно присуство Дубровчана у Србији оставило је за собом бројне писане спомене. Међу тим драгоценим списима о прошлости српског народа, које је годинама сакупљао Пријепољац, Драган Николић, аутор књиге „Европски путописци о МИлешеви“ налази се знатан део записа о пријепољском крају из друге половине 17. века. Дубровчани су на тегобном путу од града Светог Влаха ка Цариграду пролазили или пак краће боравили у Пријепољу, Милешеви, Милешевцу бележећи своје утиске и запажања. Међу њима су и Јакета Палмотић, Никола Бунић, Мато Гундулић, Ораст Соркочевић, Антун Расић, Никола Бошковић...

Јакета Палмотић је био један од најзначајнијих дубровачких дипломата и песник. Он је своја виђења, вођених у виду дневника, од 1665 - 1667. године исказао по угледу на Гундулићевог Османа кроз стихове под насловом „Дубровник поновљен“. У њему се нашла и епизода Палмотићевог путовања кроз пријепољски крај. Палмотић је своје утиске испричао са топлином и срдачношћу који избијају из сваког стиха дајући, безмало, идиличну и пасторалну слику самог манастира. Путовање од Дубровника до Цариграда, провео је у друштву свог пријатеља и песника Николе Бунића, сина кнеза Дубровачке Републике који је умро у турској тамници у Бугарској. Писао је лирске песме и дао два велика епа: „Град Дубровник властелом у трешњу 6. април 1667“ и „Фениче“. Био је нарочито заслужан за увођење реда у Дубровнику након земљотреса. Како је тада изгледао манастир Милешева најбоље се може сагледати из следећих Палмотићевих стихова:

„Лијепа црква саграђена,

дивље мјесто собом реси,

ко је именом посвећена

загар краљици од небеси.

Олтар висок њу одвијева

где Исукрст пропет сташе

око кога мајка дијева

а веће слике златнијех сјаше.

Находе се ту тјелеса

а стране у скрињи Саве Света

а и гробнице пуне уреса

бана од старијех јоште љета...“

У овом топлом приповедању изнете су две нетачне тврдње.Прво Милешева није посвећена Богородици већ Христовом вазнесењу а тело С. Саве није се више налазило у Цркви јер је већ било спаљено на Врачару 1594. године. Међутим, говори о томе да су милешевски калуђери и даље, из својих посебних разлога, показивали његову гробницу бројним верницима и путницима држећи их тако у уверењу да се заиста у Милешеви, и даље, налазе мошти С. Саве, закључује Николић.

MC Projekata

Дубровчанима је у сретање изашао игуман, „старац с много љета“ желећи да им покаже „ствари свете и небеске мале даре“. Прихватајући их с коња с „начином умиљенијим и с дворењем пониженијим“ отворили су предњем цркву и „из гласа угодна“ запевали молитве, показали све шта држе „у старинској старој вјери“. С благословом и жељама калуђери су поклисаре даровали воћем из свог врта а они су им се одужили богатим градским уздарјем, како је приличило.

Неколико година касније кроз пријепољски крај је прошао још један Дубровчанин који је оставио занимљиве записе о Милешеви. Био је то патриције Мате Гундулић, (1636 – 1684), најмлађи син песника барокног епоса Османа. Гундулић није слутио да ће на том путу, услед турског војевања на Пољску, морати да остане 28 месеци. Тада је настао његов путнички дневник „Diaro del viago“, који је сачуван у рукопису Ватиканске библиотеке Ват. Лат. 6902 у коме је Мате веома сведено бележио цео пут описујући и места кроз која је прошао.

Из правца Пљеваља је Мате Гундулић 7. јуна 1672. стигао у Милошев Град који је, према његовим речима, био настањен Турцима, са јаком тврђавом коју су чувала 24 турска војника пешадинца. По страни је био манастир са бројним монасима православне вере који су богослужили на словенском језику, записао је Гундулић.

Десет година касније, после песника Јакете Палмотића и Николе Бунића, кроз Милешеву је прошао још један Дубровчанин. Док су претходна два путописца овај храм затекли у старом богатству и пуном сјају, памтећи га по његовој лепоти, дотле је овај Дубровчанин био сведок пада и беде, разора и потамњења Милешеве. Био је то трговац и писац, Никола Бошковић, 1641- 1723, отац славног математичара, Руђера Бошковића. Он је у свом спису „Рашке успомене“ писане на италијанском језику, дао доста занимљивих података о манастиру Милешеви. Као трговац, са сталним седиштем у Новом Пазару, Бошковић је Милешеву походио и пре њеног разарања 1688. године као и после тих немилих догађаја. Описујући Милешеву он каже:

„Манастир Светог Саве, пре него што су га Турци разорили, био је покривен оловом и бројао је седамдесет духовника, а у његовој пребогатој ризници, препуној тешког злата и сребра, било је много православних црквених ствари“.

После катастрофе Милешеве, Бошковић је био срећан када од Турака кришом и купи неке опљачкане драгоцености манастирске ризнице. Видео је тако „једну краљевску круну за коју говоре да се чува од старих краљева“ као и „кутијицу од позлаћеног сребра, на којој је српским словима било написано да је унутра комадић од светог крста“. За кутијицу и тај комадић часног крста, који је Бошковић касније купио, монаси су приповедали да им га је на дар послала царица Мара, кћи депота Ђурађа, жена султана Мурата.

Није то била једина Милешевска реликвија коју је Никола Бошковић купио од Турака и донео у Дубровник. У једној другој кутији, попут оне са комадом часног крста, била је рука Светог Саве коју је Бошковић изгубио. Био је мучен грижом савести па је писао, по сведочењу италијанског језуита Ричепутија, да Срби Светог Саву држе за свеца али га једноверни Грци не сматрају за свеца. Комадић часног крста Никола Бошковић је дуго, у тајности, чувао код себе. После његове смрти, његов син Божо га је даривао исусовачком манастиру у Дубровнику. Од тог времена, милешевску реликвију дубровачки редовници износе пред Ускрс и њоме благосиљају народ.

Нешто раније, 1662. и 1664. године, овај крај прпутовао је у Евлија Челебија, један од најзначајнијих турских путописаца, који је оставио доста исцрпне записе о пријепољској касаби, њеним махалама, начину живота, природи, рекама, облачењу, обичајима становништва, изгледу пријепољских „газија“ који су „четовали“ према млетачком граду Котору.

MC Projekat

Интересантно је да Евлија Челебија није забележио ни једну реч о самом манастиру Милешеви, неговим светињама,изгледу, монасима као ранији путописци. То је и разумљиво, пише у својој књизи „Европски питописци о Милешеви“, аутор, Драган Николић.

„Он је био мухамеданац па није могао ући у цркву, јер му то вера није дозвољавала. Уместо описа о манастиру Милешеви Челебија је дао исцрпан приказ града – тврђаве Милешевца који је лежао у близини манастира“. Описан је као леп, чврст град на литици са дванаест кула, магацинима крцатим храном, добрим складиштем муниције, који има градског заповедника и 150 момака градске посаде. Има малу џамију, „лијепу гвоздену капију“ и подземни водовод којим се потајно доводи вода из ријеке. Ту се налази у свему до 1000 храбрих момака који стално воде брбу с Которанима.

Челебија пише да су из овог града према северу, прошли кроз касабу Пријепоље а за пет сати су стигли у касабу Таслиџу( Пљевља). У својим записима Челебија више не помиње ове крајеве.

Јован Христијан Енгел, угледни историчар бечког двора радио је при сужби Ердељске дворске канцеларије који је о нашим градовима написао књигу „Историја о Србији и Босни“.Један његов човек записао је само „Пријепоље је мало место“ И то је све. Феликс де Божур, француски дипломата је у свом дневнику забележио 1795. године: „Пријепоље је варошица“ и „Милешева је спаљена“наводећи годину спаљивања. Каква је била даља судбина овог манастира и његових калуђера сазнајемо од разних писаца, европсих и домаћих путника који су прошли кроз пријепољски крај током 19. века. На снову њих је било могуће пратити развојни пут Милешеве, од проласка првог путописца, Арнилда Харфа 1499. године до последњег Тодора П. Станковића, српског конзула у Приштини, који је посетио Милешеву 1898. година.

М.Ц.

Memnuna Cmiljanović

Novinar nedeljnog lista "Polimlje".

Marketing

Baner oglasavanje

Vesti dana

Tag Cloud

MiniCalendar

decembar 2019
npusčps
1234567
891011121314
15161718192021
22232425262728
293031

Kursna lista

 

Broj poseta sajta

4093748
Danas
Juče
Ove sedmice
Ovog meseca
Prošlog meseca
Ukupno
241
5120
24901
28776
136558
4093748

Vaš IP: 3.215.182.36
2019-12-07 01:06