МАНАСТИР МИЛЕШЕВА: ЗНАЧАЈ КУЛТА СВЕТОГ САВЕ

  21 Septembar 2018

Милешева је била гробно место светитеља скоро 360 година. Управо због тога, изазивала је кроз векове посебно поштовање и представљала место највећег ходочашћа православних верника.

Почетак историје српског народа везан је за «почетак династије која се прва погосподила међу Србима – највећу аристократску и владарску породицу српског народа, светородну династију Немањића», каже у предговору своје књиге «Харизма и мит Светог Саве српског» проф. Др Иван Коларић. Он даље наводи да је «први међу њима, отац српске нације и несумњиво најзначајнији Србин у досадашњој историји Сава Немањић, или Свети Сава Српски».

Отуда и потиче најјачи и највећи култ и мит који је везан за једну личност. Овај култ посредно је везан и за манастир Милешеву који је био његово гробно место скоро 360 година. Милешева је управо због тога, а не због својих монументалних и златом украшених фресака, изазивалa посебно поштовање и представљала место највећег ходочашћа православних верника. Након што су мошти светога Саве спаљене на Врачару, Милешева губи ту врсту поштовања, која се више ничим није могла надоместити нити вратити. Без обзира што су монаси у 17. веку наводили да у њиховом манастиру оне и даље почивају и да се „на моштима дешавају многа знамења, чуда где се исцељују „верни и неверни“, о чему у свом сепарату о култу Светог Саве у манастиру Милешева пише историчар и директор пријепољског Музеја, Славољуб Пушица.

MC Projekat Mileseva 2

                          Фреска светитеља Саве

У односу на друге средњовековне немањићке манастире, па и манастир Студеницу, Милешева је од почетка градње имала посебан значај, из простог разлога што је у њеном „васпостављању“ учествовао Сава Немањић.

Пушица наводи да је култ светог Саве Српског, чије је житије доспело до Русије још 1517. године био установљен још у доба Ивана Грозног који је, очигледно, под утицајем своје бабе Српкиње, много уважавао највећег српског светитеља. Колико су биле значајне мошти светог Саве види се из преговора између бугарског цара Асена II и краља Владислава, који је након смрти светог Саве у Трнову тражио одобрење да се мошти светог Саве из цркве „Четрдесет мученика“ пренесу и сахране у већ одређено место у Милешеви. Два пута је бугарски цар Асен II враћао српске делегације и одбијао да преда мошти своме зету Владиславу, да би након једне ноћи, када је уснио сан у коме му је наређено да преда мошти, одобрио краљу Владиславу да их преузме.

Колико је бугарском народу било важно да мошти Светог Саве почивају у Трнову сликовито описује Доментијан у Житију Светог Саве : „И била је велика распра и многа узбуна због овога... И те ноћи цар виде страшно виђење због Преосвећенога, неки страшни лик, где му са великим прећењем заповеда да даде Преосвећенога ономе који моли, да иде у своје отачаство...“

Доментијан даље описује: „Мошти светог Саве у Милешеви дочекаше „сва чеда отачаства Преосвећенога окупивши се са свих страна љубазно целиваху свог светилника“...

Тако су 1237. године у милешевском храму, уз велике почасти, сахрањене мошти светог Саве првог српског архиепископа, просветитеља, великог државника и дипломате, које су по налогу краља Владислава Немањића, а уз дозволу цара Арсена II, пренете из бугарског градића Трнова, где је Сава умро 1235. године по повратку из Свете земље.

MC Projekat Mileseva 3

                                  Бугарска, Трново: Црква Светих 40 мученика

„За средњовековног човека, пише Пушица, светитељ је био врхунски духовни ауторитет и поуздано упориште: за живота му је пружао заштиту и исцељење, испуњавао молбе, ако су биле с вером упућене, а након смрти делотворно га је заступао на Страшном суду. Људима, ради побожног сећања и штовања, он оставља, као залогу вечности, предмете и места везане за своју материјалну егзистенцију. То су пре свега гробови и реликвије, али и сакрални простори који, испуњени божанском силом испољавају чудесне моћи. То што су се чудесна знамења испољила на Сави још за његова живота значајно су одредила не само хагиографску слику Савине смрти већ и конкретан поступак припреме и прославања моштију, наводи Пушица.

ВЕРОВАЊЕ У ИСЦЕЛИТЕЉСКУ МОЋ СВЕТИХ МОШТИЈУ

Милешевски калуђери су увек наглашавали своју улогу чувара моштију Светог Саве чак и када су однете и спаљене. У моћ исцељења веровали су и хришћани и муслимани. Док су били немилосрдни према храму (седам рушења, паљења и обнова) однос Османлија према моштима светитеља био је потпуно другачији. О томе говоре записи бројних европских путописаца, дипломата и посланстава који су путујући овим делом Балканског полуострва походили Милешеву у периоду од XVI до XIX века.

Један од најугледнијих млетачких дипломата Бенедикто Рамберти, познат као пасионирани сакупљач старих рукописа, 1534. године стигао је у Полимље. У свом путопису он каже: „...прођосмо манастир Светог Саве, јако велики и добар гдје живе српски калуђери и одјевају се на грчки начин и говоре словеначки. Путницима показују тело светога Саве, које је још циело и лиепо, а већу милостињу дају Турци и Јевреји, него ли хришћани“.

Француски путописац Жан Шено, путујући из Дубровника ка Цариграду 1547. године бележи: „А онда прођосмо кроз једно лепо село звано Пријепоље. И прођосмо поред манастира који се зове Свети Сава где има више монаха... они пролазницима показују тело светога Саве. Турци га поштују и чине му милостињу“ дарујући манастиру богате поклоне.

Ризница манастира Милешеве и у том времену поседује значајне и вредне реликвије којима су се поносили милешевски калуђери. Ово благостање везује се и за заштиту коју је пружао Милешеви велики турски везир Мехмед паша Соколовић, не заборавивши да се овде научио писмености, да је одавде одведен у Цариград где је примио ислам.

У готово свим записима значајних европских дипломата и путописаца манастир Милешева познат је под именом „црква Светога Саве“ и тако се назива од времена градње па све до времена спаљивања моштију крајем XVI века. Култ и значај Светог Саве у целом том периоду дугом готово четиристо година давао је Милешеви значај једног од најпоштованијих светилишта у српском народу у коме су централно место заузимале његове мошти. Други средњовековни манастири у којима су се налазиле сачуване мошти значајних историјских личности нису привлачиле пажњу Турака, осим када су биле у питању мошти Светог Саве у Милешеви. О великом страхопоштовању моштију, говори и сачувани историјски документ, молба упућена руском цару у којој се Милешевци жале на „грдна страдања од Сейде Ометь Ахметь паше босанског ...что мы крестимь Турке у Савы чудотворца....“, што потврђује да се немали број поисламљених Срба на гробу светог Саве враћао у стару православну веру. То је био један од главних разлога зашто се Синан паша одлучио да мошти светог Саве спали на Врачару.

MC Projekat Mileseva 4

                            Прво гробно место Светог Саве у Трнову 1236. године

По народним песмама, оптужба против моштију Св. Саве пред турским царем Сулејманом је потекла од „светог хоџе Мулалић Омера, од Сјенице из Влаха Старога“. У књизи У. Цонића, „Свети Сава у народним и уметничким песмама“, молба је садржавала ове речи:

            „Па те молим, царе Сулејмане,

           ...Од ђаура свеца да одузмеш,

            Па га одмах на ватру наложиш,

            Нек΄ остане прах и пеп΄о сиви,

            Кад ђаури остану без свеца,

            Онда ће га заборавит΄ брзо.

Према књизи В. Ћоровић, Свети Сава у народном предању, Београд, 1927, народ је опевао да је чин спаљивања моштију изазвао разна чудеса:

                                   ...Затресла се земља из темеља,

                                    …Попадала с џамија мунара,

                                    ...Турцима се памет преокрену,

                                    Плећа даше па бегати сташе.....[1]

A Дубровчанин Антун Сасин, описујући велики пораз турске војске при опсади Острогона у Угарској 1594. године каже, како је „гром и тријесак“ побио седам тисућа Турака:        

                                 „Ер је Божја власт могућа,

                                    која хотје осветити

                                    и указат своју славу,

                                    јер ждегоше славна Саву“

Дуго након овог чина, кроз скоро цео 17. век, милешевски калуђери, нису желели да се помире са чињеницом да у светој лаври нема моштију које су биле највећи залог, не само српској цркви већ и свеколиком српском народу у тешком времену ропства. Дакако и значају и положају Милешеве и монаштва. У неколико наврата од 1627. па све до 1676. године у молбама милешевских калуђера упућених руском цару они пишу да мошти светог Саве у њиховом манастиру почивају и да се на моштима дешавају многа знамења, чуда где се исцељују „верни и неверни“. Овакво порицање чињеница је разумљиво јер је са нестанком моштију, Милешева полако престала да буде култни манастир и место ходочашћа и понизног поштовања верника.

Шири значај манастира Милешеве данас је искључиво везан за преостале фреске из XIII и XVI века, посебно за фреску Белог анђела. Баш када га је почео прекривати „пепео заборава“ Европа се 1962. године сателитским путем представила Америци милешевском фреском Белог анђела. Манастир Милешева поново постаје познат и значајан. Верници верују да је и то дело светитеља Саве који је знао да ће сјај култне Милешеве избледети са нестанком његових моштиију. Зато се постарао да Милешеву осликају и украсе највећи мајстори како би она и даље лепотом и сјајем привлачила позорност уметничке јавности, не само српске већ светске.

М.Ц.

           

 

 

Memnuna Cmiljanović

Novinar nedeljnog lista "Polimlje".

Marketing

Baner oglasavanje

Vesti dana

Tag Cloud

MiniCalendar

Oktobar 2018
NPUSČPS
123456
78910111213
14151617181920
21222324252627
28293031

Kursna lista

 

Broj poseta sajta

2544747
Danas
Juče
Ove sedmice
Ovog meseca
Prošlog meseca
Ukupno
1374
4626
1374
66349
87180
2544747

Vaš IP: 54.161.77.30
2018-10-22 05:28