Indira Hadžagić

Indira Hadžagić

Novinar nedeljnog lista "Polimlje".

Ко одржава “крајпуташе” који су одавно постали препознатљиве тачке за “обавезно заустављање”

Не једном и сама бих се зачудила када би ми “тамо негде” приликом уобичајеног упознавања, нови познаници “позиционирали” град тако што би се сетили :”Ах, да, има тамо једна добра чесма где увек станемо кад идемо на море”. Чесма се зове Ђозгићева.

Наравно, о чесмама постоје бројне приче и песме јер и има нешто у чесмама што остаје у памћењу људи. На ту тему Меша Селимовић је написао једну од својих најлепших прича из чудесне збирке “Острво”. Зове се:”Како си”.

“...У бијелом, равно истесаном камену биле су крупним словима исписане само двије ријечи, уклесане изнад луле:КАКО СИ?

Озарило га је то добродушно питање. Као да је срео пријатеља или драгог доброг човјека који му поставља обично људско питање. Како си? Јеси ли уморан? Је ли ти тешко у животу? Предахни, одмори се, освјежи се овом водом, за тебе сам је ухватио, биће ти лакше. Мисли на мене, као што ја мислим на тебе...”.

Vi, svakako, znate da je zdravlje najpreče. Za zdravlje nema toga što ne bismo učinili jedni drugima (ili jedni za druge). Sve dolazi u obzir. Melemi, bajanja, vradžbine,amajlije, hodžini zapisi, lekovite trave, bioenergija, vidanje i naravno – lekovite i čudotvorne vode!

Ja spadam u onu grupu namćorastih tipova koji ne veruju ni u šta pod kapom nebeskom. Čak ni lekovima. Tako imam i predrasudu o svim gore navedenim. Jednostavno, imam pomalo sarkastičan otklon i distancu (čak možda i prema zdravlju pod onim sloganom – u zdravom telu, zdrav duh!).

I, ja, takva, pođem jednog lepog januarskog okopodneva da oprobam tek opštepoznato i medijski prezentirano lekovito mesto sa lekovitom vodom, udaljeno jedno sat i po hoda od moje kuće u centru grada.

Beše, tako, stigla ta jesenja magla koja je pelerinom ogrtala moju ulicu,a sitna, povijena figura, uvek istim, brzim korakom, odmicala bi niz neasfaltirani sokak što se nekad zvao Šećer sokak. Godinama. Tek bi mirisalo na zoru.

Ta ista, sitna, malo povijena figura u beloj kecelji, u svojoj slastičarni na glavnoj ulici, iza drvene vitrine skovane ko zna kada, biće da je to bilo između ona dva velika rata, stajali bi posle podne i osmehivala se pružajući plastični tanjirić, prepun baklava, onih saftali, koje sam nosila preko puta u frizerski salon mojih roditelja. Taj mili lik, tihog glasa, nudio mi je ponekad one orasnice što se tope u ustima, upravo “zgotovljene” gore, u maloj radionici prepunoj tajni.

(“Moj put nije ni mali ni veliki. Poredim ga sa hodom šivaće igle koja ušiva oblak što ga je vetar pocepao na komade” ,Saša Sokolov)

Smejali smo se. Rekao je:”Idem da radim na telviziji. Šuštaću vam” To je značilo da nas pozdravlja kad ekran sneži. Prvi od svih nas je prokužio da ulazimo u vreme elektronike. Pričao je o neslućenim mogućnostima dok se društvo smejalo. Pomalo nespretan, zbunjen, stidljiv, s nepravilnim zubima.

…Има нешто болно кад дрвеће умире…

Кажу да је скромна биљка.Све може да поднесе. Посебно екстремне услове. И не тражи ништа.

Црни бор („Pinus nigra“) у Хисарџику, спадао је у реткости и природну лепоту овога краја.

Стручњаци су рекли: природно „чудо“ старо је више од – пет векова!

Просечна висина црног бора је око 20 метара, а пречник око 60 сантиметара.

Наша „старина“ била је висока преко 30 метара, а нису га могла ваљано обухватити ни – шесторица људи!

Marketing

Baner oglasavanje

Vesti dana

Tag Cloud

MiniCalendar

avgust 2019
npusčps
123
45678910
11121314151617
18192021222324
25262728293031

Kursna lista

 

Broj poseta sajta

3672605
Danas
Juče
Ove sedmice
Ovog meseca
Prošlog meseca
Ukupno
3302
13556
3302
138797
125569
3672605

Vaš IP: 18.206.13.39
2019-08-26 11:59